Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

89

ФРАНЦУСКО-ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПРАВНИЧКИ ДАНИ

ли je друштвена својина уистини правки појам кад она нема носиоца; правки појмови, који су заиста то, јесу различита издвојена овлашћења која могу припадати разним лицима. И ми у Француској имамо исту ствар. Кад се у извесним текстовима о национализации даже да национализована добра припадају Нацији, тиме се истовремено, без сумње, изражава да нема једног јединог власника у нравном смислу речи већ да ће известан број лица имати различита права у погледу предузећа. У свом врло занимљивом извештају г. Барбе je рекао да ће држава у Француској имати извесна права. Али само национално предузеће, правно лице, имаће других права найме нешто аналогно рноме што ви називате право управљања. Можда ће друге категорије физичких или правних лица имати друга права. Занимљиво je и овим се враћам на разликовање приватног права од јавног приметити да he на истим стварима извесна лица имати права која he имати обележје јавног права, док he друга лица имати права кбја he се приближавати приватном праву. Овде није реч о разликовавьу јавног домена од приватног; већ je реч о томе да се на добрима јелног истог предузећа право својине раздели на прерогативе јавног права и на права која се приближавају приватном праву. Moryhe je да се у неким предузећима подела не врши на истом месту; у извесним предузећима прерогативе јавног права могу превагнути над овлашћешима приватног права. Али као приватиста и тиме ћу заврппгги мислим да je у хгривреДним предузећима пожељно да се у што je могуће већој мери прибегава појмовима приватног права који су увек били, као што сам јуче рекао, средство одбране против етатизма и против централне власти. Г. Робер Ле Бал (Robert Le Balle), проф. Правног факултета у Паризу: Ми смо очекивали овај састанак, који je заказан и прихваЬен са обе стране, да бисмо покушали да се у нашим закључцима приближимо једној конструктивно ј формули. И сваки je желео (како je то малочас нарочито нагласио наш колега г. Гаме) да у недостатку позитивног решења покушамо да утврдимо методу. За мене je ван сумње да правници теоретичари, да не 5и изгубили додир са живом стварношћу, морају, да би то постигли, сарађивати са судијама који свакодневно примењују то право и који су врло често његове претече. Али je исто тако извесно да би се у изградгьи метода морало повести рачуна, пошто овде говоримо о имовинском праву, о покретним појмовима политичке економије. Ми инстиктивно тражимо да се вежемо за већ стечена искуства ко ja je мудрост законодаваца салила у формуле законских текстова. Радостан сам што могу да утврдим да je и у овом погледу блискост гледишта јутословенских и француских правника мање неизвесна него што би се могло веровати и да смо ми ближе једни другима него што смо мислили. Малочас се мој колега Уен позвао и на текст Француског грађанског законика који се односи на право својине. Он je навео само његов први део. „Својина je право уживања и располагања стварима на најапсолутнији начин“. Али се у тексту мудро додаје: ~уколико се оно не врши противно закону и другим прописима“. У равнотежи ових двеју формула истога члана садржана je, по мом мишљењу, цела еволуција француског права у области својине. Она je првобитно била Јхпанова скоро божанског права да би данас задржала само домашај, уосталом значајан, једног једноставног успело!' друшгвеног искуства. Французи су остали индивидуалисти упркос