Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

90

АЫАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

извесним њиховим идеалима, и у подручју имовинске својине они би сасвим спонтано осећали да им je б лижи први део формуле из чл. 544 него друти. Мислим да je људски сматрати да би се у свим земљама могло наћи .грађана који би веровали да се не греше о своју мисију ако би осећали исто. Због тога je нужно да држава усмерава индивидуалистичку вољу људи да би их нагнала да мисле на заједницу. Важан je начин на који она то чини. И уствари, чл. 544 Француског грађанског законика о својини био je, од свог настанка, мудар заюьучак једне велике дискусије. Има их који нису прикривали своју вољу да из ових формула извуку могућност да појединац добије највећу друштвену слободу. Друти су, а ньихов претеча je Тома Аквински, хтели да кроз својину потраже највеће друштвепо опште добро. Јасно се опажа да то није иста ствар и да je вештина законодавца и државника да сложе ова два циља али подвлачећи примат овог друтог. Јер у друштвима која су еволуирала општи интерес je важнији од највеће слободе. И мени изгледа да се баш ту ствара веза између два гледишта, једног које je оличено у француском закондавству које наставља традицију и друтог, оличеног у француском законодавству које се трансформише. Ja верујем да се кретање ка тој заједници ових циљева, које треба потпомоћи, може опазити баш кроз ово чувено право управл>ања чију прецизну структуру настојимо и једни и други да дефинишемо. И ми осећамо да ову „друштвену својину“, која нас je све, као што je малочас примећено, најпре зачудила, треба тумачити идејама које, ако су данас ваше, нису стране француским правницима. Декан Ламбер, који je доста дуто владао Правним факултетом у Лиону за ььегово највеће добро, говорио je и сам да би при тумачегьу уговора требало да нађе своје место и „разматрагье економских стандарда и економске равнотеже интереса“. То су управо решења која се налазе иза етикете друштвене својине, и данас се ставља у први план не толико право располагања, које je истицало француско право, већ право управљања, администрације. Да би сваком био осигуран гьегов део, нужно je да се не приступа деоби. Дискусија бм се могла проширити и на друга питагьа примене, и тренутно помишљам на регулисање наслеђивања у разним позитивним правима; тако, например, у Исламу се заоставштина не дели на исти начин као код нас, јер врло често има више учесника а има и више интереса да она остане у заједничкој својини, што не одговара француском праву. А ипак права појединих наследника на оставинској маси, чији су они теориски сопственици, остају у целини. С друге стране, и у нашем савременом француском праву, с обзиром на овлашћења администрирања и на овлашћењ-а управљања, стављене су у покрет неке институције. Има код нас један извор по коме облигација наста je управљањем нечијом имовином од стране неког другог, и то je квазиконтракт који je у нашем Грађанском законику првобитно символизован као незвано вршење туђих послова (деловодство). Тако, чиаеница да се управља туђим пословима, можда пословима свију, пословима заједнице, јесте извор права, у сваком случају извор обавеза, за ову нацију чијим je добром управљано. И ja ту видим могућност поређења између репартиција које се врше по јутословенском праву на крају одређених периода функционисања „друштвеног”, „националног” или „национализованог” предузећа и резултата које наш Грађаноки законик препоручује ■у случају кад je вођење туђих послова од стране деловође било успешно. Тако, да нас ово ударање гласом на право управљања не чуди