Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ИЗ ТЕОРИЈЕ ВРЕДНОСНИХ ПАПИРА

47

до изражаја y бланко-индосаменту. Ту нмалац није више чак ши дужан да искаже непрекидни ланац индосамената, већ ce онај ко има папир y рукама сматра његовом легитимисаним власником. На тај начин ce папир по наредби сасввм приближава папиру на доносиоца са највећом иегоцијабилношћу. Код индосамента индосант одговара своме лндосатару, тј. окоме на кога je пренио папир и то на основу уговора о преносу са тим индосатаром (тј. на основу каузе преноса). Међутим Ј код мјенице, чека и варанта индосант одговара и свим каснијим индосатарима све док право из папира не буде исплаћено од главног дужника. На тај начин порастом броја индосамената расте и број дужника права из~ папира те папир добива иа својој сигурности y промету. To je посебна регргсна обавеза индосанта. Презентација вриједносних nanupa. Облигациони вриједносни папири ce y правилу морају подносити дужнику права из папира «а исплату, тј. овај дуг je одношљвв, тј. повјерилац мора дсЉи по њега. Прије тога дужник не пада y доцњу. Прије презентације ce право из папира не може остваривати иако оно може бити доспјело. Такви папири код којих je презентација обавезна зову ce презентационим папирима. Папири по наредби су y правилу презентациони папири, али им ce то y појединим случајевима може одузети посебном клаузулом. Папири на име су презевтациони папири ако то проистиче из њиховог садржаја. Папири на доносиоца су орезентационн папири по својој природи, јер дужвик не може унапријед знати ko je повјерилац све док му ce папир не презентира. Питање дужникових приговора. ■— Индосатар као нови повјерилац долази y ловољнији положај према главном дужнику од положаја који je имао индосант, јер дужник не може према индосатару истицати оне приговоре које je имао према првом. повјериоцу (индосанту). У правилу индо сатар који je стекао папир y доброј вјери, стиче право из папира онако како то из самог папира, тј. по његовом садржају произлази. To су тзв. nanupu јавне ejepe. По принципу јавне вјере сматра ce садржај папира истинитим. Поштени индосатар стиче дакле сва права записана (инкорпорирана) y папиру, чак и онда ако та права нису припадала индосанту. To дакако вриједи и за поштеног стицатеља папира на донооиоца. Папири јавне вјере су, напримјер, мјеница, коносман, складишни лист. Због 'немогућности да ce трећем поштеном стицатељу папира поднесу приговори који проистичу из односа међу другим контрахентима, слиједи да je обавеза из папира јавне вјере апстрактна, тј. независна од каузе оснавног правног посла због којег je папир од вриједности креиран. 4. Такозвани непотпуни nanupu no наредби и непотпуни nanupu на доносиоца. Папири по наредби код којих не постоји ограничење подношења приговора новим индосатарима, називају ce непотпуним папирима по наредби. To je, напримјер, дионица на име код које ce пријенос врши индосамантом уз истовремену предају папира. Међутим, дионичко друштво о чијем je папиру реч може од новог власника папира тражити тмсебан доказ овлашћења. Онај «о je стежао папир од невласника постаје власником само ако je папир прибавио код неке банке или код некога коме je власник иначе тај папир повјерио, или на јавној дражби. Код непотпуних