Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ЗАКЉУЧИВАВЕ СУДСКЕ НАГОДБЕ

правилу обје попуштају, a препустити их н њиховим страстима и злоупогреби суца кад ce y цијелости саглашавају са захтјевом противника, дакле кад једна од њих више рискира него при закључивању компромиса. Имајући ово y виду, ми бисмо, и кад би ce уовојила теза о обавезном санкцио» нирању свих диспозиција пресудом, пледирали за потпис релевантне протоколиране и прочитане изјаве као битни услов за ваљаност било какво располагања. Чини нам ce да Базала изводи контрадикторне закључке кад, тумачећи члан 311 закона о парничком поступку, на једном мјесту тврди да судско поравнање постаје уношгњгм споразума странака y записник, a одмах затим, да ce тек „након потписа записника по странкама“ поравнање сматра закљученим (подвукао С. Т.) (2). У литератури процесног права насталој на бази друкчијих законских текстова (или недостајања текстова) мишљења аутора концентрирају ce око ових основних схватања: Правно релевантно дјеловање судске нагодбе наступа већ самом формалном изјавом странака пред судом да су ce поравнале. Протоколирање нзјаве није битно. Судска нагодба предузима ce, дакле, као и свака друга ароцесна радња. Уношење садржаја грађанскоправног уговора y запионик релевантно je само за стицање извршног наслова. Ако ce при томе установи да je садржај недопустив, то може бити од утјецаја .само на дозволу протоколирања, не и на неопозвву изјаву о судској нагодби и на сжончање парнице. Досљедно томе, накнадно установљење да иза судоке нагодбе не стоји никакав грајјанскоправни уговор нема за ваљаност обуставе парнице никаквог значаја (3). Ова су извођења y складу са схватање:ч о стрбгом лучењу судске нагодбе о обустави парнице од грађанскоправног уговора којим ce рјешава спор између странака. И неки заступници схватања судске нагодбе као мјешсвчтог института сматрају да судска нагодба настаје већ усменом изјавом садржаја уговора о мирном рјешењу спора, једнако као што већ сама -najaßa производи односни процесноправни учинак и код' других парничних радња (4). Други, опет, држе да вансудско поравнање стиче својства судског паравнања тек протоколирањем садржаја y записник (5), иако неки сматрају да такав закључак неопходно не произлази из § 282 бившег југословенског грађанског парничког поступка y коме ce само прописује да садржај треба ставити y расправни записник (6). Док y немачкој литератури Шенке (Schänke) мисли да судску нагодбу треба протоколирати, иако je то нужно само за стицање извршног наслова (7), Розенберг држ>и да je судска нагодба закључена тек кад je протоколирана и кад je уговорачи одобре (8). He само протоколирање садржаја, него и потпис записника од стране уговорача услов je, no мишљењу Аранђеловића, за постанак судске нагодбе (9). У истом смислу Полак (Pollak), који оматра да je суд дужан

(2) B. Bazala, 163. (3) В. Horten, 798; Stützer, 27, 30. (4) В.на примјер Setein — Jonas, § 794/H—2 d. (5) B. Горшић, 616. (6) B. Ивковић, 713. (7) B. Schönke, 183. (8) B. Rosenberg, 94. (9) В.Аранђеловић, 243.