Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

226

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

зма и сврста их у све бројније изузетке овога принципа у формалне правке послове. На овакав закључак упућује нас анализа целог амбијента у коме je био регулисан промет непокретности после револуције као и доцније у складу са развојем новог социјалистичког карактера нашег привредног развитка. У периоду административно? руковођења привредом промет непокретности био je регулисан Уредбом о контроли промета непокретностима („Службени лист ФНРЈ”, бр. 24/48), по којој je била потребна дозвола надлежног државног органа за свако отуђење непокретности. Несумњиво да je у време важења ове уредбе био контролисан овај промет у циљу заштите јавних интереса. Та контрола je тада била строга jep je имала за цшь да у то' време врло енергично спречи разне појаве супротне новом поретку, као што je шпекулација, прекорачење аграрног максимума и др. Међутим, Закон о промету земљишта и зграда долази 1954 да у материји промета непокретности спроведе и конкретизује опште начело нове привредне политике слободног промета добара у одређеним оквирима (17). Закон укида поменуту Уредбу и у чл. 5 предвиђа да je промет земљишта и зграда, који могу бити у приватној својини, Слободан између приватних лица. Међутим, чл, 9 предвиђа да уговор на основу кога се преноси земљиште или зграда мора бити писмен. Значи ли то да je престао да се шгити јавни интерес у случају преноса непокретности доношењем овога закона? Ми сматрамо да je само престала потреба за оном строr&LLihy у контроли тога промета, али да се јавни интерес и даље штити, додуше много блажим и прикладнијим средствима која више одговарају данашњим условима. Међу тим средствима сигурно се налази и императивно захтевана форма у којој се осећају бледи трагови некадашње строге контроле. Друго je питање колико се та контрола фюрмом постиже, го je ствар законодавне политике, али je несумтьиво да она повећава могућност евиденције тога промета, као и да обезбеђује његову сигурност. А та евиденција, поема грана оа друштвеног аспекта, вишеструко je значајна. Сам закон у чл. 57 забрањује приватном лицу да се у виду занимања бави препродајом земљишта или зграда или посредовањем у промету ових непокретности, а у чл. 58 предвиђа казну за лица која дођу у по сед пољопривредног земљишта преко законом утврђеног максимума. Извесно je да писмена форма у извесној мери угиче на правилну примену ових прописа. Закључак да je првенствена еврха те форме заштига друштвених интереса упућује нас на схватање да форма уговора о преносу непокретности не повлачи за собой и форму уговора о пуномоћству које je дато за закључење таквог уговора (18). Ако се поштује форма правног посла којим се преноси непокретност, онда je та форма извршила своју првенствену улогу заштитне функције коју има у односу на друштвене интересе, због којих je од стране законодавца и била прописана. Са гледишта

(17) Вид. др. Тихомир Васшвевић: Промет земљишта и зграда, „Пародии одбор“. 1954, бр. 7—B, с. 449; др. Богдан Лоза: Како je регулисан промет земљишта и зграда, „Народна управа“, 1954, бр. 8, с. 344; др. Боривоје Познић: н. д., с. 246.

(18) Вид. Бранко Базала: Писмени облик уговора, „Одвјетник“, 1959, бр. 12, с. 257; Богдан Лоза: Да ли je потребна писмена пуномоћ за пуноважно закључење уговора о куповини и продаји, „Народна управа“, 1960, бр. 1, с. 41; др. Адам Лазаревић: н. д.