Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

227

ФОРМАЛНИ УГОВОРИ ЗАКЉУЧЕНИ ПРЕКО ПУНОМОЋНИКА

тих интереса битна je чињеница што je сам акт преноса обављен у предвиђеној форми, па без обзира да ли су га саме сгранке обавиле или су биле представљене преко својих пуномоћника. А»о су у питању пуномоћници не би требало да се императивно захтева форма уговора о пуномоћству, jep се сврха форме главное посла у овом случају остварује самим закључењем тога посла у предвиђеној форми. Исто решење могло би се прихватили и за остале формалне уговоре у којима се формой претежно заштићују друштвени интереси (19). Наведена пресуда Врховног суда С роще у своме диспозитиву je на линији истог решења. Међутим, разлози који су изнесени у образложењу прилично су сумарни и неубедљиви. Они се своде на констатацију да je по правним правилима за акте располагања потребно следи јално пуномоћство али да оно није везано за писмену форму. Суд се очигледно ограничава на правна правила која су некада била позитивно право на територији наше земље а не испитује сврху форме која je управо сада позитивно право. У поступку примене правних правила никако не значи да треба сузити оквире тих правила на границе грађанских закона који су пре рата били на снази, већ одабрати и применили оно правно правило које највише одговара потребама друштвене заједнице (20). Правно правило, на које се суд позива, не би могло данас да има такав генералан характер какав му се у образложењу пресуде придаје. Ако се усвоји критеријум сврхе форме онда се то правно правило не може применили на све акте распол-агања путем пуиомоћнина већ само на оне акте где се формом штате друштвени интереси. Врховни суд Словеније дошао je до супро-гног, по нашем мишљењу неправилног закључка, примешујуКи у основи правилан критеријум испитивагьа сврхе форме. Али онај суд je у анализи сврхе форме стао на становкппте да форма овде штата само поједииачне интересе односно да je форма „јемотво за озбиљгаост и промишл>еяост уговорне воље странаиа”, па да у складу са Тоим сврхом фюрме и пукомоћје за закључеше таквог уговора мора бита састављено у пиоменом облику. Ми се по.тпуно слажемо да je за тякву функцију форме заиста потребна и Ојдговарајућа форма пуномоћства, али као што сма горе показали, не мислимо да je у случају промета непокретности реч само о функцији заштите уговорне воље странака, него да je првенствено у питаььу заштита друштвених интереса. IV. Када се заштатна функција форме претежно односи на појединачне интересе, онда се сврха такве форме потпуније постиже ако je и

(19) Тако, на пример, у случају уговора које предвиђа Закон о станбеним однооима: уговор о коришћењу стана (чл. 130), уговор о замени сганова (чл. 35), уговор о подетаяарском односу (чл. 156); Закон о својини на деловима зграда: уговор о узајамним односима сопственика посебних делова зграда (чл. 33); Закон о пословним зградама и просторијама: уговор о уггрављању зградом (чл. 22), уговор о закупу пословних проеторија (чл. 35); Закон о станбеним задругама: уговор о међусобним односима задруге и члана задруге (чл. 70), уговор о ортаклуку ради заједничке изградн>е станбене зграде (чл. 145). Уговор о закупу основних средстава привредне организације чл. 105 Закона о средствима привредних организација. Уговор о имовшчским односима задруге и задругара чл. 80 Уредбе о земљорадничким задругама. Уговор о зајму чл. 51 Закона о кредитним и другим банкарским пословима. Уговор о закупу пољопривредног земљишта чл. 85 Закона о искоришћавању пољопривредног земљишта.

(20) Вид. др. Михаило Константиновић: Стара „правна правила" и јединство права, „Анали Правног факултета у Београду", 1957, бр. 4, с. 43П и даље; др. Војислав Симовић: Један вид примене уставног начела јединства правног система Југославије, „Авали Правног факултета у Београду“, 1960, бр. I—2, с. 92 и сл.