Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

228

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

сам уговор о пуномоћству формалан. Форма пуномоћства ће у том случају штитити властодавца у моменту давагьа овлашћења ггуномоћнику и на тај начин реализовати ону исгу сврху која би се постигла када би сам властодавац у своје име закључио такав уговор. Због тога сматрамо да би у таквим формалним уговорима било оправдано присуство форме и за пуномоћје ако се они преко пуномоћника закључују. Закон о наслеђивању од 1955 предвидео je у чл. 122 форму ad solemnitatem за уговор о доживотном издржавагьу. За пуноважност тога уговора није довољна обична тшсмена форма, већ свечана форма која се огледа у интервенцији надлежног судског органа којом се врши овера уговора и упозорегье странака на озбилмюст и последице уговора, Изгледа нам да се сврха ове фюрме претежно остварује на терену заштите интереса самих уговорача. Специфични односи узајамних престација у овом уговору намећу странкама нарочити интерес у погледу сигурности извршегьа обавеза као и у доказивагьу постојаша уговора. За даваоца издржавагьа та сигурност je значајна јер он постаје власник ствари које чине предмет уговора тек моментом смрти примаоца издржавагьа, док je дужан да своју обавезу сукцесивно извршава од тренутка закључења уговора. Забележбом свога права у земљишне књиге као и формом уговора, он се осигурава од евентуалнот отуђења ових ствари од стране примаоца издржавања за време његовог живота, као и наследноправних претензија наследника после његове смрти. За примаоца издржаватьа форма значи врло евидентно средство којим су тачно утврђена права у потледу његовог издржавања што није од мале користи за ове односе с обзиром да се као прималац издржавања обично јавља самохрано или за рад неспособно лице. Поред тога, у поступку закључења уговора, форма за обе стране значи исто; упозорење на важност и правке последице уговора о доживотном издржавању (21). Питанье форме уговора о доживотном издржавагьу поставило се у нашем праву у случају када се односи који проистичу из издржавагьа регулишу између странака на начин који се не подудара са ситуацијом предвиђеном у чл. 122 Закона о наслеђивању. То je случај кад странке уговоре да ће се давалац издржаваша обавезати да издржава примаоца издржаваша или неко треће лице, а прималац издржавагьа да му join за свога живота уступи у својину сву своју имовину или један гьен део. Разлика се, дакле, састоји у томе што се у случају ове варијанте уговора о доживотном издржавагьу не одлаже извршегье престације примаоца издржавагьа до гьегове смрти већ се извршава одмах по закључењу уговора или доцније, али у сваком случају за време гьеговог живота. Савезни врховни суд je у начелном мишљењу Проширене опште седшще стао на становиште да и овакав вид уговора о доживотном издржавагьу производи правно дејство и поред тога што као такав није предвиђен Законом о наслеђивању. Међутим, у погледу форме овога уговора читамо:

(21) Вид, Адам Лазаревић; н. д„ с. 296 и даље; др. Јосип Брнчић: Нека спорна питагьа судске праксе, „Наша законитост“, 1957, бр. I—2, с. 23; др. Јосип Хекман: О правном карактеру уговора о доживотном издржавашу, „Југословенска адвокатура“. 1956, бр. 3 —4, с. 15 и даље: Маријан Вишњић: У уговору о доживотном_ издржавашу у оквиру правних правила ОГЗ и Закона о наслећивашу. „Одвјетник“, 1958, бр. 4, с. 85.