Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

230

АНАЛИ IТРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

главног посла се на тај начин постиже адекватном формом у којој je пуномоћство сачињено'. Ако би, рецимо, прималац издржавања заюьучио уговор о пуномоћству у писменој форми, оверио писмено и био упозорен од стране надлежиог органа на озбшьност и ооследице посла, окда би, мислимо, и уговор о доживотном издржавању који би у његово име закључио пуномоћник био пуноважан. То би исто вредело и за даваоца издржавагьа. Ово решенье односило би се и на остале формалне уговоре којима се у првом реду штате појединачни инт ереси (24). V. На крају бисмо хтели да укажемо на чињеницу да се уговор о пуномоћству, поред своје теориске и позитивноправне особине консенсуалног уговора, у пракси најчешће закључује у одрвђеној форми. Ово се нарочито односи на специјално пуномоћство пошто се оно даје за акте диспозиције а не само за послове администрације. Погчињавање консенсуалних правних послова увовореној форми. диктирано je погребом правне сигурности у , све сложенијим друштвеним односима. Та сигурност се и овом уговору нарочито огледа у интересу трећег лица ко je често неће да приступи закључењу уговора са пуномоћником док му се не пружи поуздан доказ о постојању овлашћења. Тако je „у пракси ова неформалност замењена формалношћу у облику писмене исправе jep се не тај начин постиже сигурност да су испуњени сви квалитети за пуноважно пуномоћство” (25). Међутим, тешкоће насгају око питаша правног дејства уговорене форме за правке послове који су по закону консенсуални. Да ли та форма има снагу битног елемента правног прела или служи само као прост доказ шеговог постојаша? Извесна законодавства стоје на становишту да се у случају сумгье сматра да су странке хгеле форму ad solemnitatem и да уговор није закључен док та форма не буде испуњена (26). Можда би било прихватљивије решеше да се у сваком конкретном случају испитује права намера странака, па уколико се не може анализом ништа поуздано утврдити, да важи претпоставва да су странке желеле само форму ad probationem. То би било логичније, jep када странке већ одступају од општих правила у оквиру своје диспозитивности, потребно je да то одступаше буде јасно и изричиго (27).

Слободан Петрович

(24) Тако, на пример, у случајевима уговора о уступању и раеподели имовнне за живота (чл. 112 Закона о наслеђивању), уговора о одрицању од наслеђа које ни) e отворено (чл. 140 Закона о наслеђивању), уговора о преносу наследног дела (чл. 143 Закона о наслеђивању), уговора о поклону, уговора о усвојењу (чл. 9 IÜ7 Закона о усвојењу), уговора о породичном смештају деде (чл. 9 Закона о породичном смештају деце), уговора о учењу (чл. Закона о ученицпма у привреди), уговора о раду са кућним помоћним особљем (чл. 3 Закона о радним односима кућног помоћног особља), уговора о избраном суду (чл. 439 Закона о парк, поступку).

(25) Др. Борислав Благојевић: Грађанскоттравни облигациони уговори, ГГ изд., Београд, 1952, с. 142: др, Богдан Лоза: н. д., с. 41.

(26) Тако Нем. грађ. зак. §§ 125 и 154; Швајц. Зак. о обитацијама чл. 16; Итал. грађ. зак. чл. 1352.

(27) О уговорено) форми вид. Laurent: Principes de droit civil français, T. 15, Paris, 1878, pp, 505—507; Planiol, Ripert, Esmein: Traité pratique de droit civil français. Paris, 1930, pp. 140 seq.; Beudant: Cours de droit civil français, T. VIII Les contrats et les obligations, Paris, 1936, pp. 171 seq.; Demolombe: Cours de Code Napoléon, T. XXIV, Paris, 1887, pp. 37 —41; Demogue: op. clt, p. 347; Baudry—Lacantinerie: Traité de droit civil, t. I, p. 23.