Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

232

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

проузроковати штету. Међутим, овде je од интереса још размотрити да ли се сматра да може бити одговорности за штету проузроковану нормативним актима законодавнот органа. О томе се већ у теорији расправљало и на страни и код нас (2). Прво су сви били сагласни да не може бити одговорности државе за штету проузроковану нормативним актима законодавнот органа jep je законодавна делатност најочитија манифестации а суверености државе, па стога држава не одговара за штете проузроковане законодавним радњама законодавног органа. Када се почела црихватати одговоркост државе за штете проузроковане нормативним актима законодавног органа, јавиле су се, нарочито у француском јавном праву, теорије на којима се заснивала ова одговоркост. Све су ове теорије угнанном биле засноване на већ познатим теоријама из грађанског права (кривица, безразложно обогаћен>е, ризик) (3). Домет одговорности за ризик ширио се у Француској и законе давним путем (накнада за несрећне удесе при раду, накнада за штете проузроковане јавним радовима, накнада коју општине плаћају за штете проузроковане нередима). С друге стране, Државни савет Француске je својом праксом ширио домет одговорности за ризик независно од нормативних текстова јер није везан грађанским закоником који одговорност без кривице допушта само ако je прописана Грађанским закоником или законом. Отуда je Државни савет био у могућности да правила објективне одговорности шире примењује од редовних судова, наравно ако je сматрао да то налажу околности случаја и ако je сматрао да je повређено начело једнакости грађана пред јавш-гм теретима. Све je то доприносило да су многи правни теоретичари у Француској сматрали да држава одговара за штете проузроковане нормативним актима законодавног органа. Међутим, у новијој француској теорији управног права с разлогом се истине да начело о суверености Парламента и начело да закон одражава општу вољу народа искључују могућност да се кривица може сматрати као основ одговорности за законодавне радње законодавног органа jep су норме законодавних органа нравна правила која се морају поштовати нарочито у уставним системима која не признају суду право да цени уставност закона или сагласност закона са општим правним начелима (4). По овом гледишту као евентуални могућ основ одговорности државе за законодавне радње законодавних органа могао би бити само ризик или начело једнакости грађана пред јавним теретима. Али, проф. Ведел с разлогом истине „заблуда je видети у одговорности за штету проузроковану законима један вид одговорности државе. И перед тога што постоје извесне техничке сличности, овде je реч о једном посебном нравном режиму који се потпуно разликује од правила о плаћању накнаде за штете које се дроузрокују вршењем јавне службе” (с. 249). Стога проф. Ведел закљу-

(2) Види код нас др. Ђорђе Тасић: Одговорност државе по принципу једнакости терета, Београд, Г. Кон, 1924; Правые границе у раду Парламента и одговорност државе за законодавне радгье, Правые расправе, Београд, Г. Кон, 1921, с. 59 —82 и др.

(3) Види Jean—F. Brunet: De la responsabilité de l’État législateur, thèse, Paris, E. de Boccard, 1936.

(4) Georges Vedel: Droit administratif. T. I, Paris, Presses Universitaires de France, 1958, p. 249.