Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУСИ JA

233

чује: израз „одговорност за штету проузроковану законима” има посебни смисао и више би требало говорите: о посебном режиму накнаде коју je прихватив законодавац (с. 250). У француском праву, при плаћању ове накнаде, постоје и посебна правила. Прво, нема ове накнаде ако je законодавац изричито одриче. Друго, накнада може бити ако je законодавац изричиго прописује. Посебно je питање ако се закон није изјаснио о накнади. Овде има више решења: 1° Наклада се не признаје ако се из материала у законодавном поступку види да се накнада искључује; 2° накнада се не признаје ако je активност која се законом забрањује била неморална, некориона, незаконита или супротна општем интересу; 3° накнада се може признати само ако je штета посебна и својом висином прелази нормалне жртве појединаца захтеване од законодавца, односно потребно je да je посебна штета проузрокована појединцу или иањем броју појединаца. Међутим, ако се имовинска жртва од појединаца захтева од законодавца у општем интересу, на пример ради заштите народног здравља или спречавагьа пораста цена и ел., онда се накнада не признаје. Уколико законодавац својим нормама захтева жртве појединаца ради заштите интереса других појединаца, пракса Државног савета сматра да постоји право на накнаду сем ако се нормам изричито или црећутно не признаје (5). Чшьеница што се ова накнада не признаје ако je штета проузрокована у општем интересу наводи проф. Ведеда на закључак да се накнада за штете проузроковане радњама закрнодавног органа не заснива на начелу једнакости грађана пред јавним теретима, јер 6и, поштујући ово начело, и у овом случају морало бити накнаде, већ je ова накнада посебан режим плаћања накнаде који прописује својом волюм сам' законодавац (с. 253). Остали француски теоретичари управног права нису истог гледишта. Тако, на пример, проф. Лобадер у наведеном делу и у овом случају говори о одговорности и заснива je на начелу једнакости грађана пред јавним теретима (с. 490 —493). Исто и проф. Валин (Waline) (6). Гледиште проф. Ведела сматрам иоправним. Неспоразум у овом погледу у француском праву није случајан, Проф. Шапи (Chapus) je већ пре неколико година иставао да француски цивилисти повремено и површно проучавају одговорност државе, док публициста углавном показују тотално неинтереоовање за режим одговорности у грађанском праву. Ова изолација доприноси и различитим објашњењима одговорности. Разбијању ове изолације много je допринео проф. Шапи који je баш својим делом 0' одговорности проучавао узајамни утицај правила о одговорности у грађанском и јавном праву (7). Можда je и код нас ово један од разлога што и по овом питању нема већ увреженог и чврстог гледишта. У једном свои ранијем раду заступао сам гледиште, које и сада сматрам исправним, да при плаћању накнаде за штегу проузроковану законитим радгьама службеника, држава не одговара већ под одређеним условима из разлога целисходности накнађује штету добровољно ради задовољења правичности и обезбеђења прав-

(5) Vedel: op. cit. , pp. 251 —252; André de Laubadère: Traité élémentaire de droit administratif, 1957, p, 492.

(6) Marcel Waline: Droit administratif, Paris, Sirev, 1957, pp. 714—717. (7) Rêne Chapus: Responsabilité publique et responsabilité privée, Paris, Librairie générale de droit et de jurisprudence, 1954, p 121.