Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

204

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ној мери административна власти и које се примењују приликом утврђивања односа и расправљања спорова између административних органа и појединих лица или удружења” (30). Локална самоуцрава не врши никакву контролу над судовима. Судови контролишу рад локалне самоуправе по тужби којом се напада противзаконитост делатности локалне самоуправе, тј. овог или оног њеног органа (31). IV. Преношење локалних послова у надлежност виших органа. Beh између два светска рата извесне службе биле су изузете из надлежности локалне власти. Примера ради наводимо Закон о незапосленима којим je образована Управа за помоћ незапосленима. Ова Управа je морала да се брине о незапосленима који нису обухваћени националним планом о осигурању незапослених. Образложегье оваквог акта било je, као и код сличних закона, на пример, оних којима су преношени извесни задаци одражаньа путева у надлежност централних ресора, да je то питање од националног значаја а не од локалне важности (32). Приликом реорганизације у току Другог светског рата стално je истицана потреба образовања подеснијих административних ј единица за службе односно њихове гране. „У Енглеској су локални савети изгубили своја права у области путева, електричне енергије и гаса, болница и других социјалних установа које су прешле у надлежност централних органа или централизсваних установа „јавног права” (33). У том оквиру установљене су управе за водопривреду, за гас, за електричну енергију и за болнице од регионалног односно од националног значаја. Решоналне управе старају се о потребама територија које обухватају више великих градова, чак и неколико округа. Руковођење управом припада колегијалном органу чији се чланови именују. Представници локалних власти могу у њима бити, али локалне власти немају право контроле над радом управе. За неколико градова односно дистриката формирају се заједничке комисије и заједничке управе, на пример заједничке управе за мелиорацију. Поменућемо још једну тенденцију, мада ту није реч о преношењу локалних послова изван локалне самоуправе, већ о поновној расподели надлежности према којој окружно веће треба да управл>а службама ширих размера, а основни локални органи, на пример, градско веће и веће дистрикта, једино службама типично локалног значаја. У том смеру донет je низ закона о преношењу на ј знача јнијих надлежности градских и дистриктних већа из области школства, планирања градова и села, ватрогасне службе, здравствене службе, службе заштите материнства и деце док je градска полиција сједињена са окружном полицијом. Дакле, процес централизаци je прелази граничну линију односа између регионалних и централних ресора с једне и локалних органа с друге стране и на терену међусобних односа разних ступњева локалне самоуправе спиче још једну основицу за кретање.

(30) Др. Н. Стјепановић: Административно право ФНРЈ, Веоград, 1954, с. 450 (31) Ф. О. От: н. д., с. 420 —421. (32) С. Јовановић: н. д., с. 432 —433. (33) Др. Ј. Ђорђевић: Уставно право ФНРЈ, 1953, с. 357.