Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРАВНЕ ТЕОРИЈЕ О БРАКУ

Приказ и критика Питанье природе брака je једно од најсложенијих и најтежих питана у материји породичног права. Тешкоће долазе у првом реду због врло сложене оадржине самога брака. Сем тош, природа и садржина брака условљени су историски, ооцијално, економски и политички. Брак се не може посматрати искључиво као правна категорија; његова правка природа завиеи од свих напред изнетих фактора. Многи писци су управо због једностраног и статичког начина проучаваньа ове установе давали често једностране одговоре на питан>е о природи брака, а посебно о његовој правној природи. Тако су створене врло различите и често потпуно опречне теорије: од теорије о браку као уговору приватное права да теорија о браку-институцији, о браку као акту-услову и браку-социјалној установи. Покушаћемо да у овој расправи одговоримо на питање које смо поставили; какав je став доктрине о правној природи брака. Други аспекти овог питања: социолошки, политички, морални, економски и др. неће бити расправљени на овом месту. I. Историјат доктрина о правној природи брака. У најстаријем периоду цивилизације верски брак je био распространен готово у свим античким народима. У Риму, Индији и Грчкој сам поступак закључења брака састојао се из три етап e'.traditio, deductio in domum maritii и confarreatio (верски обред). Међутим, врло дуто се одржао обичај и схватање да се брак заснива отмицом и куповином жене, а да се перфектура тек самим саживљавањем мужа и жене {консомација брака). Ови обичаји потичу из варварское периода, и нарочито су се дуго одржали међу старим Германима и Словенима. Прве дефиниције о браку дали су римски правници: a) Nuptiae , aut matrimonium est viri et mulieris coniuctio individuam consuetudinem vitae continens (I. 9,1); 6) Nuptiae sunt coniuctio maris et feminae consortium omnis vitae, divini et humani iuris comunicatio (D. 23, 2,1) (1). Друга дефиницией ce приписује римском правяику Мбдестину из IV вена. Њу je преузела и хришћанока правна доктрина, јер садржи и религиске елементе. Иначе, брак je, кроз најдужи период римске историје, био лаичка установа. У најстаријем периоду, изузетно, брак оа manus- ом заснивао се уз поштовање и извршење верског ритуала. Овај ритуал je био обавезан само у верском браку патриција confarreatio, али je дуго био у употреби и у браку coemptio и usus. Касније je верски обред отпао у последња два облика брака, а и сам верски брак confarreatio je ишчезао пред крај Републике. Брак Ъег manus- а, који се врло рано јавио, није познавао никакве верске обреде, био je лишен сваког формализма и заснивао се solo concensu. Такав брак преовлађивао je у највећем делу римске исто-

(1) У преводу би ове дефиниције гласиле: а) „Врак je веза између мужа и жене, ко ja садржи нераздвојну животну заједницу“ и б) „Брак je веза између мужа и жене, сједшвене за цео живот, ирема божанском и људском праву“.