Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

учење о слободи уговаратьа и о аутономији воље. Иста схватања заступала су и од великих филозофа и припадника покрета просвећености из XVIII века; Дидроа. (Diderot) Монтескијеа, (Montesquieu), Волтера (Voltaire) и др. Тако je Дидро писао да се у браку мора признали иста слобода као и у свим удруживањима и уговорима (2). Према Волтеру „брак je уговор свеговног права од кота су припадници римске католичке цркве направили свету тајну” (3). Пуфендорф (Bufendorf), један од оснивача школе природног права сматрао je брак као и сваки други уговор. Сагласно томе, оштећена страна може да раскине уговор када je друга извршила повреду основних одредаба уговора (4). Полазећи од уговорног карактера брака неки мислиоци су предлагали увођење брака на пробу, слично другим уговорима грађанског права, па je чек предлагало да се уведе развод као награда за јавне заслуге (5). Доктрине о браку као уговору грађанског права и данас нису тако уоамљене. Може се рећи да je више од једног века то питатье било неспорно међу писцима, jep je брак од свих н>их сматран као грађански уговор, Међутим, писци данас дрихватају ово учење често са доста ограда и резерви. Тако Планиол дефинише брак као „уговор на основу кога човек и жена стварају међу собом заједницу коју закон одобрава и коју они не могу раскинути по својој вон>и” (6). Колен (Colin) и Капитан (Саpitant) такође бране уговорну теорију, али у своју дефиницију брака уносе извесну резерву: „Брак није као 1 остали уговори, аутоно:мна воља странака не може слободню да одреди пооледице, да одлучи раскмд, да унесе измене као што то она може у уговорима који се односе на имовину”. Али и поред свега тога они закључују: „Нема ту кичега што би потпуно искључивало идеју уговора. У свакој правној операцији улога људске воље одређена je општим интересом и јавним поретком” (7). Жосран (Josserand) дефинише брак на следећи начин: „Заједгапда човека и жене, свечано уговорена и у складу са грађанским законом”. На истом месту он прецизира своју идеју и даје следеће елементе предње дефиниције: 1) да je брак уговор, 2) да je овај уговор свечан, 3) да се он извршава у заједници лица, 4) да он спада у |Област црађанског закона (8). Ово схватање у нашој послератној теорији нико не заступа. Проф. Беговић разликује начин закључења брака од појма самог брака као животне заједнице. „По свои начину заюьучен.а брак се [...] може означити као уговор нарочиге врсте, као формални свечани уговор”. Међутим, „наш законодавац одбија оно схватање да je брак обичан уговор, приватна ствар мужа и жене, ко je наилазимо у извесним страним правима. Међутим, из тога се не сме извести закључак да наш законодавац одбија сваку везу брака са уговором. Извођење таквог закључка било би

(2) Diderot: Grande encyclopédie, V°, Divorce. (3) Voltaire; Dictionnaire philosophique, V°, Mariage. (4) Pufendorf: Le droit de la nature et des gens, liv'e vi. I, ~Du mariage”.

(5) Ово су идеје Хелвециуса. Видети о томе Gérard Thibaut — Laurent; La première introduction du divorce en France sous la Révolution et l’Empire (1792 —1816), thèse, Clermont-Ferrand, 1938, p. 36.

(6) Planiol—Riperl: Traité élémentaire du droit civil, Paris, 12 éd., 1932, t. I, p. 262. (7) Colin—Capitant: Traité de droit civil, Paris, 1957, t. I, p. 527, 528. (8) Josserand; Cours de droit civil positif français, t. I, p. 361. (9) Др. M. Беговић: Породично право, Београд, четврго издање, 1959, с. 30 —31.

209

ПРАВЫЕ ТЕОРИЈЕ О БРАКУ