Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРАВНЕ ТЕОРИЈЕ О БРАКУ

211

садржине, тако и у погледу уговорних страна. Странке у овом уговору су брачни другови, с једне и држава, односно друштво с друге стране. „Тако, после уговора између мушкарца и жене, прави уговор се закључује са друштвом” (14). Што се тиче садржине, присталице овог схватања разликују две врсте уговора: уговоре цриватног права, који имају за циљ регулиоанье цриватних интереса, и уговоре јавног права, који имају за циљ да уређују опште интересе. У другу трупу спадали би међународни уговори, натурализации а, експропријација-, усвојење, брак и др. Због њиховог значаја, уговори јавног права враћају се у надлежност државе која им императивно одређује услове. У нашој науци ово схвататье прихвата, имамо утисак, проф. А. Прокоп: „Уговор о браку je уговор породичног права с конститутивним јавноправним елелентол и солемнитетном формом” (1S). По нашем мишљењу, у оквиру једног правног поретка уговори јавног нрава не постоје. Када се каже уговор, онда се неизбежно мисли.на уговор грађанског права. Без утицаја je чак чињеница да се у неким уговорима појављује и држава као уговорна страна. Држава може иступати као носилац власти и онда нема ни говора о уговору. Држава може иступати и као уговорач, али тада се она појављује као потпуно равноправии партнер у уговору. У „уговору” о браку, држава не иступа ни у ком виду као равноправии партнер. Напротив, она суверено одређује услове за склапатье брака и односе који у браку настају. Овај аргумент утолико пре важи када се помшье „друштво”. Као учесник у брачном уговору друштво не може никад да иступа, jep je то неодређен оојам оа становишта права. Око пак држава иступа у материји брака оа својим империумом, онда није реч о уговору, а самим тим ни о уговору јавног права, већ je реч о праву државе да суверено одређује друштвене и правые односе у материји брака. Када je реч о интервенцији у брачне односе, увек je у питању држава а не друштво. Најзад, неке установе које присталице ове доктрине називају уговорима јавног права, као натурализация, експропријација и др., нису никакви уговори a још мање уговори јавног права. Према томе, ако би брак био уговор, он би могао бити само уговор грађанског права. IV. Доктрина о браку - правној установи (16). Учење да je брак □равна установа (институција) скорашњег je датума. Први je успешно, чако још недовољно јасно, изложио ову теорију Лефевр (Lefebvre) у расправи „Le manage civil n’est-il qu’un contrat?”. „Увек ми ce чинило да брэчна веза није била и не може бити схваћена у праву као стварна уговорна веза и да брачно стање са својим дужностима одређеним у закону не може бити сведено на скуп уговорних обавеза. Постоји други елемент у браку којим се везују супрузи један за другог који je не мање

(14) Detrez; Mariage et contrat, thèse, Paris, 1907, p. 6. (15) Dr. A. Prokop; op. cit., s. 77.

(16) Термин „правка установа" (институција) не треба мешати са уобичајеном терминологиям у нашем језику, која под овим појмом, поред осталог, подразумева и основне установе грађанског права: сводину, накнаду штете, брак и уговор. Идентичност постоји само у изразу али не и у садржини. Још мање оваЈ термин треба мешати са појмом устаиове у административном праву.