Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

212

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

значајан од њихове сагласности и који има шири значај од њихове двоструке воље: божанска власт у верском браку, световна власт кроз грађански брак” (17). Најпотпунију теорију о браку-институцији и о институцијама у праву уопште, дао je Ориу (Haurâou). Његове идеје прихватили су Ренар (Renard), Бонказ (Bonnecase), Жапио (Japiot), Гуно (Gounnot), Рино (Rigaud), Киш (Cuche) и др., али свако са свога становишта. Према Ориуу постоје две врсте цравних установа; институције организми (тела) и институције - ствари. Разлика почина у аутономији воље (код институције - ствари), односно у одсуству аутономије воље (код институције организма). Брак би према овој класификацији дошао у трупу институција - тела. Читана ова теорија je врло сложена и тешко схватл>ива а замерла joj се и мистицизам. Покушаћемо да врло сажето изнесемо најпре учење Ориуа о правним усгановама уопште, а эатим ћемо изложити његову примену на брак. Према Ориуу институција ни je апстракдија; то je биће које стварно постоји. „Његово проучавање обухвата два елемента, анатомпју и физиологију”. Свака установа садржи три анатомска елемента: a) идеју о оонивању установе Kojta ce реализује y одређеној друштвеној групи. To je истовремено и најважнији елемент. Да би се реализовала, она ce мора ослонити на социјалну средину, која формира трупу заинтересованих у тренутку рађања институције - тела; б) други елемент je организована власт ставлена у службу ове идеје ради њене реализације; в) трећи елемент je заједничко деловаше које се манифестује y друштвеној групи поводом настале идеје и њене реализације. Из света овог, Ориу извлачи закључак да правке обавезе „које намеће установе - тело” немају основа у уговору већ у „оснивачкој групи”. Улога индивидуалне воље сужена je на „фактичко приступање”. Чим je приступање извршено, вол>а je немоћна да измени дејства установе која наступају аутоматски. Физиологија установе састојала би се у следећем: „Правне установе се рађају, живе и умиру правним путем; оне настају оснивачк-им радњала (тюдвукао М.М.) [...] и оне живе истовременообјективнимисубјективним животом, захвал>ујући понавл>ању правшгх ситуација управних и адмияистративних органа [..Акт о оснивању представле заједницу воља у идеји; феномен „захваљујући коме се идеја дренутно претвара у субјекп-ш--но стан>е хшьаде индlгвидуалних свести које се сједињују у њој”. Једном основана пр>авна установа наджггаљава вољу оснивача захваљујући животној снази коју оадржи идеја водиља. Отвара се утисак да су првобитни оснивачи учинили више него што су могли, jep су у друштвеној срюдини засадили трајну идеју, која се, кад je већ посејана, развија сама од себе. Као што се рађају, установе и умиру правним путем, тј. њиховим раскидом и укидањем. Њихова смрт je такође једна правка операција (18).

(17) Nouvelle Revue Historique du Droit, 1902, p. 301. (18) Видетп Haurlou; Principes de droit public, II éd., 1916, pp. 109 —117, као ii La théorie de l’lnstitution et de la Fondation, 4e Cahier de la Nouvelle Journée 1925, pp. 16, 11, 37 seq.