Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

213

ПРАВЫЕ ТЕОРИЈЕ О БРАКУ

Врло сличну, али исто тако деталшо разрађену теорију о правним установама, дао je Ренар. Према њему, институција je заједница људи y једној идеји. Ренар дели правне акте на уговоре и правке установе. Овој подели одговара друга подела коју je он извршио на субјективне акте и статуте. Субјективни акти се односе на разноврсна субјективна права: пренос својине, купопродаја, зајам и др. Друга трупа представља такве правне акте којим се само ствара једна правна ситуација, једно стање, један статут. То су, на пример, признање очинства ванбрачног детета, именование функционера, стицагье универзитетског звања. То je у ствари, по речима самог Реыара, акт-услов према Дигиевој терминологии. Ова подела није извршена према форми у којој се ови акти остварују (уговорна, административна и др.), већ према оадржини самог акта. Тако je, према писцу, уговорна форма основа субјективног акта у уговору о зајму, продаји и др.; напротив, у случају брака она je само уводни акт у једко статутарно сташе: у установу породице <l9). Дакле, према теорији коју заступају Ориу и Ренар, брачна веза се оправдана „друштвеном чињеницом постојања породице” (20). Према томе, брак се своди на акт о оснивању установе породице. „Породица je установа, прва од установа, а брак je њен оснивачки акт”. „Уговор брак? Да, по форми; да, ако се посматра само оквир; да, ако се под тим подразумева уговор-услов (contrat-condition) двостране сагласности човека и жене помоћу кота се подвргавају законским брачним статутом. Али, статут лица у браку налази се изнад воље супруга; то je основна идеја правног поретка коју закон само тумачи. Оквир je уговорни, али садржина напушта сваку могућност уговора. Форма je уговорна а у основи брак je акт установе”. На основу свега реченог, брак се дефинише као акт-услов обавијен уговорном формам и као оснивачки акт правне установе: породице (21). За Бонказа брак je правда установа за чије je заскивање потребан један спољни елемент, сложени правки акт, који ce састоји од пристанка супруга и учествовања матичара у давању овог пристанка. Бонказа je, дакле, брак искључиво стање лица у браку. Сам брак није правки акт, то je установа условљена правним актом. Комплексни правки акт „који сачињавају пристанак супруга и учешће магичара [.. .] није брак” (22). Каква je вредност институционалне теорије? Њена je заслуга што je указала на постојање и других елемената у браку сем уговорног. Ова je указала и на друштвени значај брака и породице, насупрот индивидуалистичкој уговорној теорији. Међутим, она има и врло велике недостатке. У првом реду сам појам „нравна установа” je неодређен. Капитан je у Vocabulaire juridique дефинисао установу као „трајну организацију која служи задовољењу колективних интереса”. Неједнако тумачење правне установе, гвримењене на брак, залазили смо и у ставовима Ренара и Бонказа. Као што се из предњег приказа могло закључити, за Ренара брак

(19) Renard: La théorie de l’institution, 1930, pp. XIII seq,, 23 seq. (20) Hauriou: Principes de droit public, 1 éd., 1910, p. 207. (21) Renard: op. clt., pp. 124, 128, 158, 338.

(22) Bonnecase; La philosophie du Code Napoléon, „Revue générale du droit”, Paris, 1932, p. 49.