Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

214

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

je само уводни правки акт, стваралад брачне везе, „уговор-услов”, брак je, дакле- правни акт који отвара институцију породице. За Бонказа, напротив, брак je правно сташе лица у браку. Полазећи од врло сличних поставки, ова два теоретичара о правним установама, дошла су до диаметрално супротних закључака. Сама ова чшьеница показује да ниједна од ових доктрина није потпуно тачиа. Много тачнија би била теарија која би комбиновала ова два схваташа, jep je очигледно да брак није само правни акт, али он није само ни иlање лица у браку већ и једно и друго. За сада остављамо по страни питаше да ли се брак закључује уговором или на основу „комплексно! правнот акта”. Овој теорији могу се упутити и други приговори. Она потпуно негира индивдуалистичку филозофију на којој почивају буржоаски грађански законици. Она, сем тога, негира сваку везу брака са уговором и тиме вољу брачних другова, као и њихову сагласну изјаву, своди на правни акт, односно на приступање једној правној установи; породици. Институционална теорија, дал,е, не води рачуна да сва законодавства придају значај пуноважности пристанка и недостацима воље; да сва законодавства прописују услове под којима може доћи до неважности брака, не само када je то у интересу друштвене заједнице, већ и када то зависи од воље једног супруга, дакле, не само када je реч о узроцима апсолутне ништавости, већ и у случају релативне ништавости, чиме би се потврдила веза брака са уговором. Најзад, теорија о браку-институцији има за последицу неразрешивост брака, односно применом ове теорије из основа се меньа однос државе према разводу. У томе се највише и огледа њена крајње реакционарна позадина. Наиме, иако на први поглед прихватљива, па чак и цривлачна, ова теорија je имала за циљ да посредним путем брани пољуљану католичку доктрину о неразрешивости брака и о сувереном праву цркве односно држава да брачним друговима наметне принудни брачни режим. У нашој правној теорији ово схваташе нико не заступа. У француској теорији постоји схваташе које локушава да измири уговорну тезу са институционалном. „Једина концепција која одговара стварности je мешовита концепција: брак je сложени акт, истовремено уговор и институција, као што je у нашем старом праву сматран од наших старих писаца истовремено и као света тајна” (23). Ова теорија je названа мешовитол теоријом. Њу данас подржавају и неки други аутори, као Мазо (H. Mazeaud). И шој се могу упутити озбшьне замерке. Сматра се да се никако не могу помирити ова два антипода. Идеја о браку-правној установи искључује уговорну тезу и обрнуто. Најјаче аргументе против могућности комбиновања ове две тезе дао je сам Ренар: „Установа и уговор су два пола правке активности”. „Уговор се раскида као што je и закључен, правка установа измиче њеним оснивачима, она je неогюзива”. „Однос који се рађа из уговора, облигација, je лабилна веза: свака облигација намешена je да се угаси извршешем; установа je створена да траје [...]”. „Равноправност je закон уговора, хијерархија je

(23) Rouaste у Planiol—Ripert: Traité pratique de droit civil, t, 11, La famille, Paris, 1926.