Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРАВЫЕ ТЕОРИЈЕ О БРАКУ

215

закон установе”. Уговор je субјективни однос јвдне личности према другој; институционални односи су објективни и статутарни”. Међутим, изненађује эакмьучак Ренара: „Породица и брак нам пружају одличан пример савезништва или бол>е рећи узајамног прожимања „уговорнот” и „институционалног” (24). V. Доктрина о браку-акту услову. Теорија о браку као акту-услову ослагьа се на познату Дигијеву (Duguit) теорију о правним актима. Познато je да Дики дели све правне акте на: акт-правило, субјекгивни акт и акг-услов. Акт-правило одговара нормативним актима, субјективни акт одговара актима који установљавају, мењају или укидају индивидуалну правку ситуацију (уговор) и, најзад, акт-услов „простиче из разликовања које се намеће између објективних правних ситуација. Једни ce намећу људима по извесном аутоматизму, а да они нису у могућности да испоље своју вољу, на пример, статут бирача; други, напротив, потчињени су испуњењу, од стране заинтереоованих, правног акта-услова, на пример: брачни статут” (25). Према Дишу, „примере правних аката ове врсте наилазимо у јевном нраву и у цриватном нраву. Довољно je навести именовагье функционера, цризнање ванбрачног детета, позакоњење, брак, натурализацију” (26). Видети у браку уговор, орема речима Диша, предсгавља неоопорно заблуду. Известан слоразум заиста постоји, али споразум који je услов рађања једне објективне правне ситуације, правне ситуације лица у браку, брачног статута, трајне ситуације ко ja има општи карактер и ко ja ce намеће не само супрузима већ свима. ЕЬена дејства и њен обим одређени су законом. То истовремено јасно показује колико je погрешай начин резоновања када се каже да je брак уговор и да према томе један нов уговор, слсбодно закључен, може да измени оно што je утврђено првим. Са тога погрешног становишта било би апсурдно што закон не дозвољава споразумни развод. Без сумње, закон га може увести, али није апсурдно ни што га није прихватио. Брак није уговор који ствара уговорну ситуацију; он je споразум који условљава рађање једне законске ситуације. Закон може ову ситуацију проширити, сузити или укинути, те стога не би чак било нелогично када би законодавац одлучио да ни за склалање брака није довољан споразум супруга (27). О браку као акту-услову Бонар каже: „Врак je акт-услов. Склапајући брак, супрузи не утврђују садржину њиховог брачног статута, права и обавезе које преузимају, као што то чине два лица када закључују купопродајни уговор. Ова нравна ситуација заиста je потпуно утврђена законом. Сва права и дужности су већ предвиђени и супрузи не моту ништа томе да додају. Брак као правки акт има ј едино за циљ да им наметне њихова права и дужности” (28). Ова теорија je у основи слична претходној. Неки заступници институционалне теорије позивају се на Дигиеву теорију (Ренар). приликом

(24) Renard: op. clt. , pp. 363—365, 436. (25) Bonnard: Précis élémentaire de droit administratif, Paris, 1926, 1930, suppl., pp. 37, 38.

(26) Dugult: Traité de droit constltutionel, 1921, 2 éd., t. I, p, 222. (27) Traité d edroit constltutionel, 3 éd., 1928, t. I, p, 411. (23) Bonnard: op. cit., p. 38.