Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

216

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

објашњавања свога става. Њој je нарочито близак став Ориуа и Ренара који своде брак на правки акт којим се заонива установа породило. Ова околност je, међутим, и нјслабија страна и једне и друге теорије, јер обе своде брак на правни акт, којим се, према првој теорији оснива правка установа, а према другој, регулише објективна правна ситуација утврђена законом, али према којима се сам брак своди ипак на тај инцијални правый акт. Као што смо већ видели, брак се не може свести на формални акт којим се он заснива, jep je брак истовремено и правый акт и правые стање, односно акт-услов и објективна правна ситуабија, према терминологии Дигиа. Стога ово схватагье о правној природа брака, иако je у основи тачно, не изгледа нам довол>но да објасни све елементе брака. Полазећи од Дигиеве теорије и долуњујући je, Кост-Флоре (CosteFloret) je дао две дефиниције брака: једну, са становишта француског позитивног права и другу, оа становишта права уошпте. Према првој, брак je троструки акт-услов (оагласност једног и другог супруга и учешће матичара) којим се ствара объективна законска ситуација. У другу дефиницију писац уноси неке допуне. Он сматра да je воља странака једини извор брачног статута, али да та воља не може да измени извесна начела прокламована природным правом, као што су моногамија и неразрешивост 6рака(?). Позитивны прописи имају са становишта права уопште само допунски карактер и другостепени значај. Према томе, једна ошнта дефиниција брака изгледала би овако: „Брак je акт-услов-споразум који ствара објективну правну ситуацију; ситуацију која извире из природное права када je реч о основным одредбама, законску ситуадију када je реч о споредним одредбама” (29). Сличну теорију о браку-уговору природног права заступа у новије време Ле Бра (Le Bras) (35). Друга дефиниција Кост-Флореба била би прихватљива и за нас када би се из ње елиминисало природно право. Као правна категорија природно право не постоји. Према учењу научног социјализма (право je друштвена, историска и класна појава. То значи да je право промешьиво и да не постоје никаква вечна начела, неэависна од друштва и времена. Сем тога, иза ове дефиниције крију се конзервативна схватања о неразрешивости брака. Наравно да се и овако сужена она може само условно прихватити, jep начин засниваша брака, иако je врло сличан, није ипак исти у свим земљама, .а посебно „објективна законска ситуација” није иста. О томе нам врло убедљиво говоре историске чикьешще које смо делимично изнели, а нарочито разлика у начину регулисања брака у буржоаским, с једне и социј алистичким земљама, с друге стране. Према томе, немогуће je дати једну општу дефиницију брака која би важила за сва времена и за сва права. VI. Доктрина о браку у источноевропским земЉама. Не може се говорит о некој одређеној, научно формулисаној доктрини о браку у источноевропским земљама. О њој се могу само посредно извлачити извесни закључци. Ако би се прихватило постојање доктрине о браку у овим земљама, онда би то пре била доктрина законодавца, у првом реду

(29) Coste — Floret; La nature juridique du mariage, thèse, Paris, 1936, pp. 152, 234 (30) Видети о томе Coste—Floret: op. clt., p. 52.