Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ФОРМАЛНИ УГОВОРИ ЗАКЉУЧЕНИ IXPEKO ПУНОМОЋНИКА

221

као и да слюбодно изађу из брака. То, ипак, само у начелу. Сви односи у браку нису регулиоани императивним нормама; дозвољава се века или мања аутономија воље у погледу закључивања имовинских уговора, у погледу одређивања брачног имовинског режима, у погледу уређења неких личних однооа; у новије време се брачним друговима даје чак право да потпуно самостално одлучују о неким личним питањима: избор рада и занимања; о другима пак морају се брачки другови споразумети: одређивавье места становања, подизање и васпитање деце, вођење заједничког домаћинства, итд. Према томе, нетачно je да су норме које уређују брачне односе само когентне природе; оне су скуп принудних и диспозитивних норми. Шта више, често срећемо извесна морална правила без стварне оанкције. Најзад, развод брака омогућује да се из брака изађе када један супруг изврши повреду неке брачне дужности, па чак и када скривљене повреде нема. Па ипак, у погледу најважшијих однооа, личних и имовиыских, па и у погледу могућности иступања из брака, преовлађује принудни брачни режим, правила којима се брачни друшви морају покоравати без слободе одлучивагьа односно без могућности шихове измене. Ови односи су добро познати, па их не морамо набрајаги. Напоменимо joui само то да ширина диспозитивних и императивних норми није била увек иста, а ни сада није иста у свим правима. У извеским правима превагу су имале диопозитивне, у другим принудне норме, итд. Да закључимо: брачно стање je комплексно уговорно-статутарно статье, у коме данас ипак преовлађују когентне норме које му дају основно обележје.

Марко Младеновић

ФОРМАЛНИ УГОВОРИ ЗАКЉУЧЕНИ ПРЕКО ПУНОМОЋНИКА

I. Савремени принцип по коме се уговори закључују solo consensu владајући je у начелу и када je у питаньу уговор о пуномоћству (1). Међутим, када пуномоћник закључује у име и за рачун свога властодавца један формалан уговор питање je да ли тада уговор о пуномоћству измиче домашају поменутог принципа, па и сам постаје формалан. У упоредном праву као и у теорији ово питање није на јединствен начин третирано. Примећују се врло 1 ексклузивна решења. По једном решењу уговор о пуномоћству не производи никакво правно дејство ако није у складу са формом која je прописана за уговор кји пуномоћник тре&а да закључи i(2). Није довОљно да je уговор о пуномоћству заюьучен у било 1 каквој форми него баш у оној која je прописана за пооао који пуномоћник закључује. Тако, на Iпример, ако je за тај посао прописана свечана форма онда за уговор о пуномоћству не би била довољна обична писмена форма већ гакође свечана. Доследно томе и

(1) Уговор о пуномоћству je консенсуалан уговор у већини савремених правних система; § 1005 Аустриј, грађ. зак.; § 167 Нем. грађ. зак.: чл. 1984 Франц, грађ. зак. чл. 1703 Итал. грађ. зак.; чл. 396 Швајц. грађ. зак.; чл. 251 ГК РСФСР; чл. 713 Грч. грађ. зак.; чл. 66 Чехословачког грађ. зак. (2) Тако Bufnoir: Propriété et contrat, Paris, 1900, p. 489; Stevens: Eléments des droit commercial anglais, Paris, p. 183.