Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

222

АНАЛИ ГХРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ратификации а властодавца у случају прекорачења овлашћења, треба да буде формална у мери у којој би требало да буде и само овлашћење. Прећутна ратификација била би искључена. Ово решење добило je свој позитивноправни иэраз у известном броју законодавстава. Тако Италијански грађански законик у чл. 1392 на један генералан начин лотпуно усваја ово решење (3). По другом решењу уговор о пуномоћству остаје консенсуалан уговор и у случају када пуномоћник закључује у име и за рачун свога властодавца неки формален уговор. Чињеница закључења формалног уговора правно je ирелевантна у погледу карактера самог уговора о пуномоћству. Он постаје формалан само у случају ако je за њега законом изузетно прописана одређена форма или ако су се саме странке споразумеле да га зашьуче У одређеној форми која има снагу конститутивног елемента уговора. Извесна законодавства су екоплицитно на линији овог решена (4). 11. У нашем позитивном праву ово питање није регулисано, а у судској пракси je врло спорно. Подвојеност судова често и нарочито се примећује у случају форме уговора о пуномоћству за закључење уговора о преносу непокретности који по чл. 9 Закона о промету земљшпта и зграда од 1954 мора бити саставл>ен у писменој форми. Врховни суд HP Словеније у пресуди Гж 425/56 (5) заузео je становиште да се такав уговор мора закл>учити у писменом облику. Навешћемо један део образложеша ове пресуде: ~Сврха прописа чл. 9 Закона о промету земљишта и зграда јесте та да се полоћу писменог облика постигне земство за озбиљност и промигшъепост уговорие воље странака. Свака уговорна страйка мора зато свој пристанак на уговор дати тиме да племени уговор потпише. Одредба чл. 9 Закона о промету земљишта и зграда мора се строго тумачити нашто закон сам упућује када још посебно додаје да уговор код кота није испугьен услов писмености нема нггкаквог правног дејства. Уговор се може закључити и преко пуномоћника. Али ако закон тражи за ваљаност неког уговора шгемени облик, јер такав облик сматра потребним да се постигне јемство за озбшьност и промишљеност утоворне воље странака, мора бити и пуномоћство за закључење таквог уговора састављено у писменом облику (подвукао С.П.) и то не у облику огаптег пуномоћства, него то мора бити специјално пуномоћје за закључење одређеног правног посла који се вамерава закључ:ити” <6). Супротно становиште заузео je Врховни суд HP Србије у пресуди Гж 3123/57 <7) у чијем се образложењу каже: „По правним правилима, за акте располагања несумњиво je потребно спедијално пуномоћје, али оно није везапо за писмену форму, већ може да буде и усмено (полвмкао С.П.). Битно je да je пуномоћник овлашћен баш за тај правни посао за које je такво

(3) Такође и Мађ. грађ. зак. у чл. 223; Португ. грађ. зак. у чл. 1327. (4) Тако Нем. грађ. зак. у чл. 167 ст. 2 потпуно прихвата ово решење. (5) Пфесуда je објавл.ена y Збирци судских одлука, кн». I. св. Ш, бр. 690.

(6) У овом смислу и пресуда Врховног суда Хрватске, Гж 183/60, објавл>ена у часопису „Одвјетник“, бр. 11—12/60, с. 252. (7) Пресуда je објавл.ена у Збирци судских одлука, књ. Ш, св. 11, бр. 266.