Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ФОРМАЛНИ УГОВОРИ ЗАКЉУЧЕНИ ПРЕКО ПУНОМОЋНИКА

223

овлашћење потребно, a није битна форма у којој се то овлашћење издаје” (8). Не мању пажњу заслужује и питање форме -пуномоћја за закључење уговора о доживотном издржавању који je такође, по чл. 122 Закона о наслеђивану строго формалан уговор. Питање je овде занимљивије јер се за закључење овога уговора захтева строжија и сложенија форма него у горнем случају. Оавезни врховни суд се о овом питању изјаснио у Решењу Рев бр. 457/59 <9) у коме читамо: „Из садржине чл. 122 'Закона о васлеђивану види се да ти прописи под појмом уговорника имају у виду увек само странку која за себе заснива правни однос, ira захтевају и присуство таквог уговорника пред судом као неопходну форму за ваљаност уговора, тако да закључене таквог уговора пред судом без уговорника а преко пунолоћника, уз педостатак прочитања уговора пред уговорникол и нужног упозорења од стране судије, чини да се уговор ила слатрати ништавим” <подвукао С.П.). Како „ренесанса формализма” (10) и нашем нравном систему доноси све више формалних уговора, осим овде поменутих, оправдано се намеће питање коју солуцију би наше право требало да усвоји када je у питању облик пуномоћја за заюьучене формалних уговора. Склони смо мишљењу да се не може дати јединствен одговор на ово питане. Решена не би била иста за разне правке <ситуације. Кјритеријум различитих солуција ми видимо у фивалности прописа којим je одређена форма правног посла закљученог од стране пуномоћника. Ако се сврха те форме потпуније остварује адекватном формой самог пуномоћства, онда би и уговор о пуномоћству требало да буде формалан. На овакво решене наводи нас чиненица да се управо преко пуномоћства остварује посао за који je прописана фюрма, и да та два посла, поред своје правке подвојености, ипак у крајњој линији остварују оне правне ефекте који се одређеном формом заштићују. Уколиюо се пак сврха те форме потпуно постиже и у одсуству одговарајуће форме пуномоћства, решење би било обрнуто: уговор о пуномоћсгву би задржао и даље характер консенсуалног уговора (11).

(3) У овом смислу и пресуда Врховног суда HP Србије Гж 324/57, објављена у часопису „Одв ј етнлк“, бр. 30 —11/59, с. 237; Пресуда Врховног суда HP Босые и Херцеговине, Гж 131/58.

(9) Пресуда je објављена у Збирци судских одлука, књ. IV, св. 111, бр. 393.

(10) Повећан број формалних уговора последних деценија у свим правним системима дао je повода многим познатим правним ауторима да говоре о „ренесанси формализма“ у савременом праву. Тако Pierre Moenclaey још 1914 даје наслов својој дисертацији: Dé la renaissance du formalisme dans les contrats en droit civil et commercial français (Lille). Аутор ове тезе само потврђује и даље развија идеју коју je скицирао велики француски правки писац Planiol (Traité de droit civil, 9 éd,, T. X, No 286) који je y „историској осциладији формализма" видео врхунац. развоја консенсуалних правних послова и поновну појаву формализма. О ренесанси формализма в.: Raoul Rouxel: Recherche des principes généraux régissant, l’évolution contemporaine du formalisme des actes juridiques, Cherbourg, 1934; R, Demogue: Les notions fondamentales du droit privé, 1911, pp. 111, 148, и Traité des obligations en général, T. I. 1923, n° 92; Planiol, Ripert, Boulanger: Traité élémentaire de droit civil, T. 11, Paris, 1952, p. 19; Baudry—Lacantinerle et Barde: op, cit., T. XII, n° 21; Cassin: La théorie de la cause, Ann. de droit commercial, 1923, fasc. 4, n° 14.

(11) Сврху форме je нарочито наглашавао R. Demogue: Traité des obligations en général, T. I, Paris, 1923, p. 322.