Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

федералних држава које не признају својим чланицама право на склапање међународног уговора већ га задржавају само за федерацију. Тако je у овом случају победила теза да се комбинује опште правило међународног права да државе-чланице могу имати способност за склапање међународног уговора и правило да конституциони акти федерације одређују границе коришћења те могућности. Значи, међународно право се није прогласило искључиво надлежним да питање реши већ je усвојило могућност комбиновања прописа међународног и уставног права. Много теже je било питање одређивања способности међународних организација да закључују међународне уговоре. Компромисна формула објаснила je да то зависи од уставног прописа саме организације. У томе су сви сагласни. Али, остало je оштро отворено питање да ли су све државе дужне да признају ову способност за уговарање или то везује само оне државе које признају постојање и статут организације у питагьу. Пошто се на томе ни je могла добити сагласност, остало je питање нерешено. Велики број чланова Комисије су бранили становиште да ова способност не дејствује er да omnes. Појам међународног уговора je дискутован у светлости праксе О УН, тј. да није важно како се назива један уговор (уговор, конвенција, протокол, споразум, повеља, статут, акт, декларација, конкордат, измена нота или писама, записник о сагласности, меморандум о споразуму, modus vivendi, итд.) већ да je важно да je реч о сагласности воља која je писмено констатована. Комисија je оставила јуриспруденцији да реши да ли и усмено постигнути међународни уговори имају правку важност, али je нагласила да je то ван правила ове Конвенције. Питање овлашћења на преговарање, склапање, утврђивање текста, потписивање, ратификовање, приступање, одобравање или акцептацију уговора, Комисија je углавном поделила на разне фазе ових аката. Полазећи од Пословника Генералне скупштине ОУН Комисија je признала да шефовима држава, шефовима влада и министрима спољних послова није потребно да докажу да су овлашћени на преговарање, склапање, утврђивање текста или потписивање уговора у име својих држава. Ту je постојала општа сагласност. Међутим, спор je био да ли шефови дипломатских мисија и сталних мисија при међународним организацијама морају имати пуномоћство за склапање уговора. Стало се на гледиште да они могу без посебних овлашћења склапати ове уговоре са државама и организацијама код којих су акредитовани. / . Сви остали пуномоћници морају доказати да су овлашћени. С друге стране, ова овлашћења не дају право на давање изјава о ратификовању, приступању, одобрењу или прихватаньу уговора без посебног пуномоћства. Новост у погледу овлашћења јесте увођење установе претпостављеног пуномоћства. Преговарач који нема пуномоћство може се легитимисаги телеграмом или потврдом шефа дипломатске мисије, односно сталне мисије код међународне организације да je овлашћен на преговарање,