Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
КОДИФИКАДИЈА МЕЂУ НАРОД НОГ УГОВОРНОГ ПРАВА
13
ПРИПРЕМЕ ЗА КОДИФИКАЦИЈУ МЕЂУНАРОДНОГ УГОВОРНОГ ПРАВА
На свом заседању за 1962 годину Комисија ОУН за међународно право претежни део свог времена употребила je на припрему предлога Конвенције о уговорном праву. По замисли Комисије и Генералне скупштине ОУН ова Конвенции а треба да буде нека врста уставног прописа о томе како се склапају међународни уговори. Она се ограничава само на уводне одредбе, посвећујући своја правила: способности за уговарање међународних субјеката, овлашћењу за преговарање, склапању уговора, утврђивагьу аутентичног текста, потписивању, ратификацији, приступању, одобрењу и прихватању уговора, одређивању странака учесница у уговору, праву странака на приступање уговору, правним последицама потписивања уговора, постављању резерви на уговорне текстове, примени и повлачекьу резерви, правилима о ступању уговора на снагу, питању регистровања и објављивања уговора, исправци грешака ко je би се појавиле у тексговима уговора или у несагаснослти језичних верзија и функцијама депозитара уговора. То значи, ова уводна Конвенција о уговорном праву посвећена je проблемима склапаньа уговора и проширењу обима уговорних странака и почетном дејству. Рачуна се да ће питање извршења уговора и питање о окончању уговорне снаге бити предмет будућа два пројекта, тако да се кодификација међународног уговорног права уводи у живот по етапама. У овом прилогу задржаћемо се само на неколико основних установа уговорног права ко je су изазвале веће тешкоће и несагласности између чланова Комисије. У том погледу сматрамо за дужност да подвучемо следеће; способност субјеката међународног права да склапају међународне уговоре. Дискутовало се да ли je то прерогатива држава или и других субјеката међународног права. После кратких дискусија одлучено je да данашњи степен развоја међународног права не сматра да право на закључење међународног уговора припада ј едино државама. Признало се да постоје и други субјекти међународног права који имају уговорну способност. Али je била велика подвојеност између чланова Комисије око тога који све субјекти долазе у обзир. Зато je већина Комисије одлучила да се не набрајају појединачно поједине врсте тих субјеката. Једино je призното да међународне организације неоспорно имају способност за закључивање уговора и то како између себе тако и са другим субјектима, нарочито државама. Велика je била дискусија о уговорној способности држава-чланица сложених држава. Дошло се до компромисног становишта да сложеној држави несумњиво припада способност за закључење уговора док je питање држава-чланица постављено као зависно од савезног устава, односно уставног акта којим je створена сложена држава. Ово компромисно мишљење je усвојено с обзиром на данашньу развијену праксу да се код неких федерација признаје право држава-чланица да склапају уговоре са државама изван те исте сложене државе, али да није и правило да се та способност увек односи на сваку материју. С друге стране, постоји низ