Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

рактеристична за стварна права (10) а истовремено нужан елемент одржаја. Док, дакле, у облигационим правима није споља видљив, ни екоыомски, ни правно-интелектуални однос однос овлашћења и обавеза, између дужника и повериоца, дотле у .стварним правима поред тог правног, интелектуалног, споља невидл>ивог односа имамо један фактички. елемент, државину, ко ja je и објективно видљива. Због те околности дс—моджЬе да се правно и фактичко стање у стварним правима разилазе. ?итулар може да има câMO право (на пример, тзв. голу својину) а држалац фактичко, економско уживагье предмета права. На тој околности се оснива одшкај. Ако се фактичко стање за одређено време разилази од правног, у известям случајевима оно се претвара у право, држалац постаје титулар, али ■ тиме потпуно престаје право ранијег титулара. Дакле, одржај и застарелост и по својој приводи и по својој функцији су различит. Има међу њима, додуше, и извесне сличности jep се и једно и друго заснива на времену као правној чињеници. Та сличност се огледа у начину рачунања времена, у сличности значаја прекида и спречавања (застоја) и разлога за прекид и спречавање, иако ни ту нема идентичности. Но. то je само спољна сличност која никако не може да доведе на исти именитељ битне, суштинске, разлике у њима. , Кад већ говоримо о времену као правној чињеници, морамо истаћи још једну околност. Српски грађански законик и Аустријски грађански законик узимају застарелост и одржај као једну те исту установу jep у доба доношења ових законика време као правка чињеница била je обухваћена само у установи застарелости. Зато je и одржај подведен под појам застарелости, а застарелост обухвата и престанак оних дејстава изјава воље mro ми називамо правним моћима. (Разуме се, у то време теорија о правним чињеницама није још ни постојала,). Но данас модерна наука време као правну чињеницу узима за основу; четитэи установе: застарелости. одржаја, преклузивних рокова и престанка права. Раније се није правила разлика између преклузивног рока и рока застарелости (а и данас се она ретко прави у законској терминологии). Но јасно je да застарелошћу престаје захтев у облигационим правима али правке моћи не застаревају него престају по протеку преклузивног рока. И престанак права заснива се навремену као правно ј чињеници, а та ситуација je такође различита и од застарелости и од преклузивног рока. Престанак права je данас веома важна појава у ауторским правима која по својој природи трају само одређено време. Но те појаве je било и раније. На пример, и службеност може престати невршењем (§ 938 Српског и § 1488 Аустријског грађанског законика), пошто je она ограниченье својине, па стога подложно временски ограниченом трајању и престанку ако више није економски оправдана. Старија теорија и ту je говорила о „застарелости“ службености или пак тзв. либераторној узукапији, одржају ело-

(10) Додуше, државина постоји и код оних облигација које се односе на привремено искоришћавање ствари, рецимо код закупа и послуге. Но те обдигације би се могле конструисати као стварна права, као што то чини енглеско право. Било би много логичније да Je закуп стварно право (то Je и тенденција у модерним законицима). Но оно Je у римском праву постало облигационо право из друштвено-политичких разлога, да би се закупци представници имућних класа што богье заштитили. 25

О МОГУЋНОСТИ ЗАСТАРЕВ АНЬ A СВОЈИНСКИХ ТУЖБИ