Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

боде власника. У ствари, ово није ни службеност ни одржај већ престанак права због невршења за одређено време. Поред ових разлога теоријске природе, можемо истаћи и извесне разлоге који застарелост својинске тужбе и у пракси чине сувишним и доводе до парадоксалних закључака. Ако би се узело да у нашем праву постоји застарелост својинске тужбе, рок застарелости изнео би двадесет и четири године по Српском односно тридесет по Аустријском грађанском законику. Наиме, рок од двадесет година из Закона о застарелости потраркивања из 1953 не би се могао узети и за застарелост својине јер тај закон се односи само на застарелост потраживања. С друге стране, рок од двадесет и четири године je исто тако најдужи рок одржаја по Српском грађанском законику, док по Аустријском грађанском законику имамо још један дужи рок рок од четрдесет година за непокретности (тридесет година за покретности). То je рок у случају тзв. апсолутног одржаја по § 1477. (Апсолутан одржај наступа .онда жада je државина најмање квалификована, тј. кад je она незаконита; j едина врста државине ко ja дисквалификује држаоца да одржајем стекне својину je несавесна државина.) (11). И тада се по Аустријском грађанском законику дешава ситуација да раније наступа рок застарелости својинске тужбе него рок одржаја. Но у сваком случају, када није дошло до одржаја а наступа застарелост својинске тужбе, настаје наопака, парадоксална ситуација. У том случају власник који при застарелости својинске тужбе још увек задржава право својине нема никакву правну заштиту, до-к узурпатор његовог права, чак и ако je његова државина најмање квалификована ужива заштиту. Додуше та заштита je државинска, заштита фактичког стагьа. Али она je ефикасна. Путем ње држалац може да одржи своје фактичко стање чак и према власнику који би од таквог држаоца одузео ствар, јер власник, услед дугог трајања државине, не би могао истаћи против држаоца приговор манљивости државине из чл. 421, ст. 1, Закона о парничном поступку из 1957. На тај начин се одржава у недоглед једно правно стање које не ужива заштиту насупрот фактичком стагьу које je супротно правном стању али ипак ужива заштиту објективног права. Питање застарелости својинске тужбе по Српском и Аустријском грађанском законику може сразмерно често да се појави у пракси зато што оба законика траже као апсолутан услов одржаја савесност државине чак и у случају најдужег рока одржаја. Па чак и у начелном мишљењу Врховног суда ФНРЈ од 4 априла 1946 за апсолутан одржај од двадесет година тражи се „поштени посед“. Ова дисквалификација несавесне државине и у случају најдужег рока одржаја данас je сасвим сувишна и неоправдана. Њу je већ 1804 напустио Code civil (чл. 2262) који несавесну државину подводи под апсолутан одржај у року од тридесет година, као и војвођанско (бивше мађарско) право за случај одржаја од

(11) У нашем савременом праву, у судској пракси, такође постој и апсолутан одржај. Наиме, постоји начелно мишљење Врховног суда ФНРЈ од 4 априла 1960 ко je, мимо рокова из ггредратних правила, предвиђа извесне рокове одржаја. Ти рокови за покретне ствари износе три године а за непокретности које нису уписаче у земљишне књиге двадесет година. Такође je предвиђен апсолутан одржај од двадесет година и за покретне и непокретне ствари, при којем се не мора доказивати законитост државине (што у пракси значи да се код ванкњижног одржаја не мора доказивати законитост државине јер су оба рока иста по трајању).

26

ЛНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТЛ