Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУ.СИЈА

219

тпринцшх a то je слобода рада. Он y ст. 1 каже. „Зајемчени су право на Лрад и слобода рада“. По мом мишљењу, то су два појма које треба разликовати и који ■ce и y теорији и y законодавству разликују, те сматрам да би можда начело слободе рада требало истаћи и издвојити његове елементе y један посебан чла« који би дошао испред права на рад. Слобода рада je много шира, y смислу слободног опредељивања радног човека грађанина y нзбору запосљења, заната, посла, односно занимања. Она ce огледа y слободној активности радног човека y свим манифестацијама друштвене делатности, тако да ce под слободом рада разуме и слобода што Преднацрт Устава y чл. 23 истиче да радни човек односно грађанин може својим средствиша рада да слободно врши разне делатности, с тим хпто ce законом одређују услови под којима он то може да чшш. Чл. 38 Преднацрта садржи забрану принудног рада који je негација појма слободе рада, изузев, јасно, уколико није реч о казни лишења слободе која може да повлачи и обавезан рад. Затим, чл. 38 Преднацрта исто тако садржи један елемеит слободе рада a то je; да свако слободно бира своје занимање. To не значи само занимање из радног односа него може да буде и занимање y слободној професионалној делатноети, итд. Према томе, мени ce чини да би било добро да се слобода рада изДвоји или бар да ce да нешто друкчија композиција чл. 38 тако да ce прво говори о слободи рада, па као једна манифестација те слободе да -произилази и право на рад, као право које ce искључиво везује за радног 'човека из радног односа, тј. за запослење. To би била једна, можда, више формалноправна примедба која би ce могла Преднацрту Устава учинити. Што ce тиче самог права на рад, свакако je један од деликатних лроблема којим ce бави наука, теоретичари и нарочито практичари литање шта то право y својој суштини и бити значи, с једне стране, и гкакве су обавезе друштвене заједнице, с друге стране, y погледу обезбеђења, остваривања и стварног уживања права на рад y пракси. За мене je овде карактеристична одредба чл. 38 ст. 2, која каже да друштвена заједница ствара услове за остваривање права на рад. To, другим речима, значи да друштвена заједница узима на себе обвезу и ■одговорност да етвара такве услове и да предузима тахве мере које ће сбезбеђивати несметано уживање права на рад од стране сваког нашег трађанина који je способан за рад и жели да ради. Према томе, прво питање које ce поставља јесте да ли већ на сснову самог Устава грађанин непосредно стиче и реално право на запослење, односно да ли остварује своје право на рад, или je оно условљено стварањем тих услова, односно предузимањем законских и друтих мера ,за његово остваривање. Мени ce чини да je ово друго и да право на рад, по мом мишљењу, треба посматрати y процесу развоја, упоредо и y складу са самим развојем нашег друштва и наших материјално-економских могућности.