Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

220

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Да je то тако, показује и то што смо ми данас сведоци чш&енице да известан незнатан број грађана који желе да раде нису тренутно y могућности да остваре то своје право, углавном из објективних разлога: због извесног несклада између потреба за радном снагом, с једне стране, и нових привредних мера, с друте стране, које ce данас предузимају и које су нам добро познате a које захтевају извесну гтреоријентацију и прерасподелу радне снаге, друтим речима, извесно усклађивање потреба и захтева привреде за радном снагом. И, ту je основ-на дужност друштвене заједнице да створи такве услове који ће бмогућити нашим грађанима уживање права на рад. Оно што мислим да истакнем то je да je једна од првих обавеза друштвене заједнице да створи те услове и донесе прописе. Јаско да ce предпоставља доношење прописа на основу којих треба да буде зајамчено ово право на рад и дата могућност сваком нашем грађанину да то своје право не само оствари него да га y потпуности и сачува. Према томе, за нашу друштвену заједницу je створена обавеза да она донесе такве прописе, па тек онда, на основу тих прописа, по мом мишљењу, грађанин може захтевати оствариван>е свог права на рад. Ми данас већ имамо два основна закона Закон о радним односима и Закон о јавним службеницима који донекле већ обезбеђују остваривање и.заштиту тога права. Јасно je да ће после доношења Устава ти прописи морати да ce ревидирају y правцу што потпунијег остваривања самог тога права. Досад смо имали y пракси често појаву да ce воде гЈноги спорови о том праву, који некад нису ни оправдани. Често наши судови одбијају надлежност за вођење таквих спорова, наводећи да право на рад није законом регулисано, a Уставни закон од 1953. даје само могућност за запослење али не на сваком месту и тамо где наш грајђанин то захтева. Ово je најтежи проблем и од тога како ће ce тај проблем решити, како ce право на рад остварује зависи положај наших грађана који они имају y друштвеној заједници. Остваривање тога права je јемство н>еговог друштвеног и економског положаја y нашој заједници. Јасно je да измењена друпггвена улога произвођача-грађашша радног човека и његово право друштвеног самоуправљања захтевају максимални напор од стране друштвене заједнице, као што и Преднацрт Устава каже, на предузимању таквих мера (конкретних, практичних, економских y првом реду) које ће то право омогућити. Ja имам још неке примедбе y вези с правом на рад, не стилске већ суштинске. На пример, сматрам a то питање ce већ y пракси поставило да радници који привремено не могу да остваре своје право на рад треба да добију материјалну помоћ. По чл. 38 Предн лрта изашло би да би свахи наш грађанин који je незапослен и пријављен Заводу за запошљавање радника требало да има право на материјално обезбеђење. Међутим, y стварности није тако, пошто данашњи позитивни прописи ггредвиђају известан цензус, извесна огрш-шчеша, тако да од броја незапослених, само један део прима помоћ a остали не јер не испуњавају одређене услове. Због тога сматрам да би y чл, 38 требало додати: „под