Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУСИЈЛ

221

условима одређеним y закону.“ Овако широка одредба може да наведе на то —• a већ и видимо да ce постављају питања y вези са чл. 38 чда свако има право на накнаду за време незапослености. Начелно je питање задржава&а последњег става y чл. 38 који гласи; ,До неће да ради a способан je за рад, не ужива права и друштвену заштиту који припадају човеку на основу рада“. Изгледа да ce овај став тумачи тако као да друштвена заједница прописује сада неку обавезу за рад, тј. ‘неку општу дужност рада. To питан»е ce конкретно поставило y вези с овим ставом. Мени ce чини да je овај став само потврда и последица оне основне максиме коју Преднацрт предвиђа, a то je да рад и резултати рада служе хао једино мерило за друштвено-економски положај човека и да ншш нр може да стиче никакве користи присвајањем туђег рада, односно експлоатацијом гуђег рада. Према томе, ja мислим да ова одредба има више друштвено-морални tî политички значај него ххравни. Она хоће да истакне друштвену и мо=ралну вредност рада y социјализму. He уводи ce нека правна обавеза према којој je свако дужан да ради.нето то су само последице за нерад, тј. односи ce само на човека које je сггособан за рад a неће да ради. Ноставља ce питање да ли уошпте треба да овај став остане y Предпадрту. Ми имамо данас y Уставу од 1946 одредбу која предвиђа општу дужност рада: Свако je дужан да ради према својим способностима; ко држави не даје,< не може од државе ни примати. To ce врло често тумачило као да y социјалистичкој земљи постоји правна обавеза на рад мада je добро познато да ce y нашој држави једино признаје радни однос добровољно заснован од радника. Ова обавеза би била y супротности са правом иа рад. Ja hy y том смислу дати и конкретан предлог за измееу ових формулација y чл. 38 Преднацрта. Даље, једно питање, које мислим заслужује пажњу, јесте то што Нреднадрт y оном делу где говори о 'друштвено-економском уређењу врло мало ce осврће на економске јединице, односно на радне јединице, y -оквиру радне организадије. Ja сам био на једном саветовању где су људи из предузећа нарочито постављали питање положаја и улоге радне јединжце, тзв. економске јединице, y «овим условима, тј. y условима проширивања права самоуправљања и преношеше права, обавеза и одговорности на те јединице. Какав je њихов однос према централним органима утгрављања, која права тшају, како ce појављују њихови органи управљања према дентралним органима управљања y самој радаој оргашгзацији, докле могу ићи овлаш15ења радне јединице, итд.? To законом скоро није регулисано. Закон о радним односима има неке одредбе које усмеравају развитак y том смислу да ce иде на економске јединиде, дајући им све пшра овлашћегва, на пример, y погледу заснивања радног односа, a y погледу расподеле личних доходака, јединице могу чак да доносе и правилнике уз сагласност централног радничког савета. Али кад ce говори о радним организадијама y овом друтом делу, y другој глави (Друштвено-економско уређење), ту Преднацрт само на два места спомиње радне јединице, и питање je да ли je