Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

232

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

људе y оквиру свих радних организадија. Те јединствене норме односеce само на начин управљања већ и на начин расподеле дохотка. Тако, поред већ познатих права да управљају просветном установом, да бирају и опозивају органе управљања, да буду бирани y те органе и да уошпте самостално организују делатност просветне установе и утврђују планове и програме, самоуправна права y области просвете обухватају и право радног колектива да одлучује о употреби друштвених средстава и да врпги расподелу 'дохотка на чланове колектива. У вези са овим последњим правима, Преднацрт изричито утврђује да „радној организацији која врши друштвену службу и финансира ce непосредно из друштвених фондова, и радним људима y таквој организацији припада део друштвеног производа који je сразмеран резултатима њиховог рада y задовољавању потреба друштва и грађана, a који je y складу са условима и мерилима за стидање дохотка радних људи y производњи.“ To значи да Преднацрт, изједначавајући просвегне установе y погледу расподеле дохотка са другим радним организацијама, примењује и на њих принцип расподеле према раду на основу кога сваком чланх колектива припада доходак према резултатима његовог рада и радне јединице као целине. Овакав начин финансирања поставиће, међутим, y појединим просветним установама потребу за извесном променом y органима друштвеног уттрављања, вероватно y правцу њиховог проширивања и члановима које he из својих редова бирати радници и службеници тих установа. Међутим, овакав начин фиргансирања наводи на још једну мисао. Да би можда требало прецизније одредити обавезе федерације y погледу инвестирања y области просвете. Постоји само једна доста уопштена одредба да ће федерација давати дотације за финансирање друштвених служби уколико то републике не би могле да учине из својих средстава. На мисао о прецизирању обавеза федерације y погледу финансирања просвете наводе ме две чињенице, специфичне за наше садашње услове. Прва произилази из већ наглашене тесне везе између просвете, тј. система образовања, с једне стране, и друштвених промена, односно друштвеног прогреса који je y непосредној зависности од степена образованости радних људи с друте стране. Друта je последица тога, што je питање финансирања y области просвете y много већој мерр! него y другим друштвеним службама горуће шлгање. Наиме, ако узмемо само 1961 y којој je Југославија инвестирала y области просвете вшпе од 150 милијарди динара, што износи 4,5% целокупног националног дохотка за ту годину, a према том проценту Југославија ce сврстала y средњу груггу земаља по делу 'националног дохотка који инвестира y просвету, и ако томе додамо да je исте године инвестирано још неколшш милијарди од стране федерације, република и привреде y високо школство, онда би резултати требали да буду задовољавајући. Међутим, проблем просвете и школства код нас још увек није решен. Исте, 1961, зараде просветних радника заостајале су за 17% иза свих друтих категорија запослених људи, извесан број школа je морао бити затворен, a није био редак случај да су просветни радници напуштали просветну струку и прелазили y било-