Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

COMMON LAW У CABPEMEHOM СВЕТУ

141

no je дине случајеве. Као што знамо, поступал дедукције примењује се такође у земљама common law-a кад ce једном утврде општи принципи. Знача] индуктивног поступка резоновања лежи у методу утврђивања општих принципа који, уколико се тичу прецедентног права, потичу из одлука о по ј единим случајевима. Овај аспект common law-a обухвата још две карактеристике резононовања. Прва je давно уведена пракса судија да своје одлуке поткрепљују разлозима, поступак који не само захтева дужно разматрање аргумената одбране него пружа основ за нападање пресуде жалбом. Значај таквог резоновања лежи првенствено у разумним основама правила common law-a која се не само излажу него и објашњавају на овај начин. Друга характеристика je традиционално одбијање судија common law-a да решавају о околности ко ja није спорна или о хипотетичним ситуацијама. Ако у неком спору има три релевантне појединоети, a могуће je решцти случај само на основу једне, суд ће се по правилу ограничити на ту појединост. Исто тако, пошто се common law заснива на посебним стварним ситуацијама, судија неће решавати хипотетичне случајеве. Емпиричко прилажење . common law-a je у томе да се прво ситуација појави и да се онда она расправи у светлости свих чињеница. Поред та два смисла или аспекта common law-a постоји и трећи који je можда најважнији. У том смислу common law представља начин живота појединаца и заједнице у којој он живи. Тај трећи смисао се нарочито односи на јавно право и на односе међу разним уставним органима и њихове односе према грађанима. Можемо баш поћи од положаја Круне који се никад није стварно изменио од времена кад je Брактон (Bracton) објаснио у XIII веку да краљ није зависая од човека него од Бога и закона јер закон чини краља. То признање надмоћности common law-а имало je одлучан уобличавајући утицај на историју енглеског живота, како јавног тако и приватног. Оно je настало пре Реформације у 1532 и ојачало се неприхватањем римског права као системаГу'врнме кад јепзстали део Европе тражио узор у римском праву. ■ Средњовековне судије су се у ствари учили на римском праву, а уколико су били свештена лица, као неки од њих, они су били упознати и са доктринама црквеног права. Они се нису устручавали да примењују принципе римског права кад су их сматрали погодним. У раних писаца, као што je Брактон, може се видети-едраз Јустинијанових излагања, на_щщмер у дефиницији правосуђа . Али изграђивање адекватное и еластичног система common law-а судском одлуком признатог ауторитета, који je постелено допутьаван развојем еглеског права equity, учинило je непотребним веће позајмице из римског права; а у рукама енглеских судија common law није скренуо са свог општег правца развоја. Позајмице из римског права биле су позајмице појединих правила. То су биле позајмице права само у првом смислу common law-а који сам изложио, а важно je истаћи да то нису биле позајмице метода. Ј Судије су уобличйле ово право својом влашћу да стварају право судским одлукама, а из разлога које сам поменуо дали су му као целини особине рационалног система. Била je општа пракса судија да се састају