Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

151

чије решено. Одлука о накнади штете, донета од надлежних војних старейшин у управном поступку, има снагу извршног наслова, уколико обавезани штетник није захтевао да о штети одлучи војни суд. Баш због тога што захтев обавезаног штетника да о штети одлучи војни суд представља новину у нашем праву, о њему се правна теорија још није изјаснила, na je остало нејасно да ли je то институт управног или процесног права. Извесни војни правници и практичари и теоретичари теже да му припишу характер института управног права, налазећи за то аргументе у чињеници што je овај институт предвиђен Уредбом као управноправном нормом. Међутим, чини се да je ова категоричност у оцени правке природе захтева да о штети одлучи војни суд правно неодржива. Ово пре свега због тога што Уредба не садржи искључиво управно-правне норме, већ су у њој садржане и норме процесноправног значаја, а затим и због тога што ни сама норма у којој je предвиђен овај правки институт не говори у прилог тезе да je захтев да о штети одлучи војни суд институт управног права. Тако, анализом одредаба које говоре о овом правном институту чл. 13 и 14 Уредбе долази се до следећих компонената: 1) Захтев се подноси у строгом року од месец дана од дана доставе другостепеног решења или првостепеног решења против кога се не може изјавити жалба; 2) Захтев се подноси војном старешини који je донео првостепено решение; 3) Захтев има суспензивно дејство. Решенье поводом кога je поднет захтев да о штети одлучи војни суд не може се извршити; 4) Захтев поднет после истека горе означеног рока или од неовлашћеног лица одбацује решењем војни старешина који je донео првостепено решење, и 5) Благовремено поднети захтев војни старешина доставља са свим списима војном правобранилаштву ради покретања спора пред надлежним војним судом. Неке од напред наведених компонената (подношење захтева војном старешини као управном органу, право тога старейшие да оцењује благовременост и допуштеност захтева, суспензивно дејство захтева према решењу о накнади штете као једном чисто управном акту), гледане са становишта формалне логике, говорила би у прилог тезе да je захтев да о штети одлучи војни суд стварно институт управног права. Међутим, таквом гледању противречи основна компонента из низа набројаних, а то je она која се односи на дејство благовремено поднетог захтева да о штети одлучи војни суд. Такав захтев остварује два истовремена дејства: суспензивно у односу на коначну одлуку управног органа и процесноправно у односу на даљи поступай по случају штете расправљене у управном поступку. Ово задње дејство захтева представља дакле основ за заснивање судског спора и војни старешина као управни орган нема шта да ради по блатовремено и од овлашћеног лица поднетом захтеву, већ га има према изри-