Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

152

АНАЛИ ПРАВНОТ-' ФАКУЛТЕТА

читој одредби чл. 13, ст. 3, Уредбе без одлагаша доставити војном правобранилаштву ради покретања спора пред надлежним војним судом. Благовремено поднети захтев да о штети одлучи војни суд представља дакле, с једне стране, одређену обавезу за војног старепгину а с друге стране, правни основ који омогућује засНивање и вођење парничног поступка. Као такав захтев има све елементе процесне претпоетавке, па му са тог становишта треба и одређивати правну природу. Из напред реченог излази да се са много више сигурности, ако не иса потпуном сигурношћу, коже тврдити да je захтев да о штети одлучи војни суд институт процесног права. 111. У вези захтева обвезаног лица да о штети одлучи војни суд искрсло je у пракси неколико проблема: а) Први проблем су изазивала гледишта према којима je захтев да о штети одлучи војни суд институт управног права. Наиме, према тим гледиштима војни старешина, коме je захтев поднет, може благовремено поднети Захтев третирати и као захтев за укидање или мењање решегьа у смислу одредбе чл. 266, ст. 3, Закона о општем управном поступку (у даљем тексту ЗУП). Ако би се проблем посматрао са становишта интереса обавезног лица, овакво третирање захтева да о штети одлучи војни суд можда би и било оправдано. Обвезаном лицу je циљ да исходи за себе повољну одпуку, па му je сасвим свеједно у ком ће то поступку бита. Међутим, са становишта економичности и правилности поступка овакво третирагье захтева не може издржати критику са следећих разлога: 1) Оцена поднетог захтева са становишта одредбе чл. 266, ст. 3, ЗУП претпоставлаа постојаше извесних разлога у захтеву. Међутим, од подносиоца захтева се не захтева навођење било каквих разлога, већ je довољно да само изрази вољу да се ствар упути надлежном војном суду. У пракси захтеви најчешће тако и гласе, па je нејасно шта би у таквим случајевима могло бити предметом оцене у смислу горе наведеног прописа. 2) У случају третирања захтева као захтева за укидање или мегьање решења, обавезно би се заснивао нови управни поступай који би опет морао пролазити кроз две управне инстанце. У случају делимичног усвајања захтева или у случају његовог одбијања ствар би на крају опет морала ићи војном суду, пошто би у таквим случајевима обавеза туженог на накнаду штете остајала на снази све док се не реши питање његовог захтева да о штети одлучи војни суд. 3) Ако се прихвати као течна доставка Да je захтев да о штети одлучи војни суд нужна процесна претпоставка за заснивање и вођење судског поступка, њему се никако не би.могао придавати неки други значај, па ни значај захтева за укидање или мењање решења у смислу одредбе чл. 266, ст. 3, ЗУП. 4) Најзад, поднети захтев не би могао бити третиран као захтев за укидање или мењање нити би војни старешина као управни орган по њему могао било шта радити још и због тога што то забрањује одредба чл. 13, ст. 3, Уредбе која на одређени начин пропису je шта војни- старешина има да уради са благовремено и од овлашћеног лица поднетим захтевима (да