Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

153

rà достави војном правобранилаштву ради покретања спора пред војним судом). б) Други проблем, који ce поставља у вези са захтевом да о штети одлучи војни суд, своди се на питаље да ли војно правобраниташтво мора покренути спор пред надлежним во ј ним судом када прими уредно поднети захтев обвезаног лица са свим списима једне конкретне штете? По једном схватању војно правобранилаштво може али не мора покренути спор, док по другом становишту оно то мора увек учинити. Иако нема норме кода 6и богла на ово питање дати сйгуран одговор, може се са доста сигурности тврдити да je становиште о обавезности покретања спора у оваквом случају далеко исправније од оног првог. Наиме, покреТање управног поступка за причшьене штете у ЈНА има одређену сврху. Та се сврха огледа у окончању одређене штете по важећим прописима о материјалном пословању у ЈНА. Штета редовно погађа друштвену имовину којом управља ЈНА. Та се имовина води по одређеним материјалним кшигама. За свако књижење односно раскњижавање те имовине потребна je писмена документација. За оштећену или упропашћену имовину ту документацију представљају одлуке донете у надлежном поступку. Материјални органи у ЈНА јако су заинтересовани за доношење таквих одлука. О томе без сумње мора водити рачуна и војно правобранилаштво када му поводом захтева дође предмет конкретне штете. Сем овога, о обавезности покретања спора у оваквим случајевима говори и смисао одредбе чл. 13, ст. 3, Уредбе. У тој одредби изричито je наглашено да се захтев са свим списима једне конкретне штете доставља војном правобранилаштву „ради покретања спора пред војним судом. То значи да достављање списа у оваквом случају има одређену сврху (покретање спора) и војно правобранилаштво дужно je да тој евреи одговори. У томе се једино и може наћи смисао напред цитиране стилизације одредбе чл. 13, ст. 3, Уредбе. Према реченом могло би се закључити да je војно правобранилаштво дужно да покрене спор поводом сваког благовремено и од овлашћеног лица поднетог-захтева да о штети одлучи војни суд, ј ер му то налажу потребе праксе и обзири правке сигурности који не дозвољавају да један случај причиЕьене штете остане нерасправл>ен. в) Трећи проблем из овог домена односи се на право штетника да до краја заштити своја права у случају када војни старешина нађе да je поднети захтев поднет неблаговремено или од неовлашћеног лица. Према одредби чл. 13, ст. 4, Уредбе такав захтев војни старешина одбацује решењем. Против тога решења дозвољена je жалба. Међутим, норма даље од тога не иде, па се поставља питање шта ће бити када се и другостепени војни старешина сагласи са првостепеним решеньем о одбачају захтева. Хоће ли у таквом случају обвезано лице имати могућности да се и даље бори у доказивању да je његов захтев благовремено поднет и допуштен. По свему изгледа да се то право обвезаном штетнику не би могло оспорити, пошто je могућно да оцена благовремености и дозвољености захтева буде понекад и резултат заблуде. У таквом случају подносилац захтева би могао тражити интервенцију суда јер га на то овлашћује одредба чл. 2 ЗУП.