Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

160

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

за себе недовољно. То исто важи и за искључиво инсистирање на правној компоненти. Да би добили потпунију представу о јавној служби, потребно je објединити фушщионалне и организационе елементе и посматрати их у н>иховој узајамној повезаности и условљености. Другим речима да би одредили појам јавне службе потребно je уважавати како норму тако и суштину делатности. Међутим, овде се може поставити још једно интересантно питање? Шта je за појам јавне службе првобитно и одређујуће а шта изведено и секундарно? Делатности које имају за циљ да задовоље отите потребе друштва, или правка норма којом се регулишу такве делатности? У одговору на ово питање могла би се бранити два става. Први: одређујућа и примарна je делатност а кьено правно уобличавање je секундарно. Из таквог резоновања произилази да правна норма само констатује јавну службу, али да je она не ствара. Према томе, како je још виконт де Боналд (de Bonald) писао у својој Теорији власти (1796), задатак законодаца je много мање да „ствара“ закон а више да га призна и прогласи (5). То би даље значило да егзестенција јавне службе (као збира одређених делатности) није везана за постојање правке норме већ да постоји изван и независно од ње, те да сама природа, циљ, сврха и квалитет датих делатности опредељује ове као јавну службу. Правна норма je у оваквом случају величина која може бити занемарена, јер ако законодавац пропусти да нормира овакве делатности, не мари ништа, оне су и без тога у своме збиру оно што називамо јавном службой. Према томе јавна служба се одређује сама собом. Други став може се бранити овако: ако имамо у виду да je јавна служба скуп нормираних делатности и ако знамо за узроке нормирања, онда се може тврдити да правна норма ствара јавну службу тиме што дате делатности номинално одређује као оне које се сврставају у јавну службу, тј. нормирањем њиховог обављања. Но и у овом случају изгледа као апсурд тврђење да правна норма ствара одређену делатност, те изгледа да je делатност ипак примарна а норма секундарна. Међутим, нормирана делатност квалитативно се разликује од ненормиране. Она je њен виши квалитет. Тај виши квалитет делатности створила je правна норма jep без нье га не би ни било. Она одређује како ће се вршити одређене делатности, ко he их вршити, услове и начин коришћења, итд. Ван таквог вршења датих делатности њих и нема. Зато сада произилази да je правна норма примарна и одређујућа у појму јавне службе а делатност секундарна jep дата делатност не би никад ни могла да се уброји у јавну службу да ни je било норме. На овакав начин није одговорено на питање шта je гфимарно а шта секундарно у појму јавне службе. Једно je, међутим, потпуно сигурно; да ни један од ова два крајња става не стоји. Да би постала јавна служба потребно je да су испуњана два услова: први je да постоје делатности које у одређеним односима производное омогућавају људима да повежу своје радње на начин који захтева конкретан

(5) Арман Кивилије: Увод у соцнологију, Сарајево, 1959, с. 13.