Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

166

У трећем с луча j y НОО Плав донио je Одлуку о одређивању путева 111 и IV реда на свом подручју (Одлука бр. 6102 од 15. IX 1961) и позвао се на чл. 17, 20 и 49 Зак. о НОО и чл. 6. Осн. зак. о јавним путевима („Сл. лист ФНРЈ“, бр. 27/61). Чл. 6 Осн. зак. о јавним путевима предвиђа да cè путеви 111 реда одређују Одлуком среског НО. Али пошто у HP Црној Гори нема срезова то je требало применити пропис чл. 102 Општег закона о уређењу општина и срезова по коме одређивање путева 111 реда спада у надлежност ИВ а не НОО.. Пошто je утврђена надлежност општине, треба видети да ли je за доношење односног прописа надлежан народни одбор као орган власти или неки од његових савјета односно органа управе. Ако се утврди надлежност савета односно органа треба том органу и препустити да регулише односно питање. Народни одбор не може преузети на себе да регулише питанье из надлежности свог савјета односно органа управе а исто тако не може своје овлашћење за доношење допунског прописа преносити на други орган. То се увијек не поштује те, примера ради, наводимо одлуку НОО Даниловград о давању овлашћења савета за просвету НО да може утврђивати оквире положајних плата службеника просветних установа. У заглавл>у те одлуке позвао се, поред осталог, и на пропис чл. 8, ст. 3, Зак. о изм. и доп. Зак. о јавним службеницима („Сл. лист ФНРЈ“, бр. 52/61). Међутим, цитираним прописом није дато овлашћење НО да то своје право преносе на савјете као извршно-управне органе већ je изричито овлашћен НО да утврђивање положајних плата службеника просветних установа може пренијети на органе управљања тих установа а органи друштвеног управљања и у школама су: школски одбор, наставничко вијеће и директор школе (чл. 128 и 152 Општег закона о школству). Иако се прописима којима се одређени посао ставлза у надлежност НО изричито одређује да ли he НО вршити односни посао равноправним учешћем оба вијећа, или на седници само ошптинског вијећа, поједини НО нијесу обраћали довољно пажње на ове одредбе савезних и републичких прописа. Због тога je долазило до незаконитости у погледу примјене прописа о учешћу вијећа у вршешу послова из надлежности народних ндбора. Неки НО доносили су извјесне прописе на одвојеним сједницама својих вијећа, мада вршење послова по коме се доноси пропис спада у искључиву надлежност општинског вијећа. Други НО чинили су још већу грешку, јер су извјесни пропис доносили само на сједници општинског вијећа, мада вршење послова по коме се доноси пропис спада у равноправну надлежност оба вијећа народног одбора. Најзад, било je и таквих случајева да НО доносе општи пропис на заједничкој сједници својих вијећа иако се на овим сједницама доносе само индивидуални правни акти. Оваквих примера у HP Црној Гори било je непосредно послије увођења дводомног састава општинских народних одбора у 1957. Међутим последњих година запажен je само један случај и то код НОО Тиват који je на заједничкој сјединици оба вијећа донео неколико одлука, иако по њпма вијећа ннјесу решавала одвојено. (Предње je констатовано на основу записника са поменуте сједнице НО одржане 8. IX. 1960.) Има случајева да неки НО доносе одлуке којима директно сужавају неко од права самоуправних привредних организација односно установа. Тако je НОО Херцег Нови донио одлуку о висини накнаде за ветеринарске услуге на подручју своје општине (Одлука бр. 01—3/47 од 4 маја 1962) са позивом као правним основом на чл. 59 и 86 Зак. о НОО. Међутим, за утврђивање накнада за услуге самосталних установа постојн посебан пропис и то чл. 128 Зак. о буџетима и финансирању самост. установа („Сл. лист ФНРЈ“, бр. 52/59). Према ст. 2, поменутог чл. самосталне установе утврђују висину накнада