Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

167

за своје услуге самостално, ако законом или прописима донијетим на основу њега није друкчије одређено. Пошто ниједним прописом није друкчије одређено у погледу утврђивања висине накнаде за услуге које врше самосталне установе, то je требало примијенити чл. 128 Зак. о буџетима и финанс. самост. установама, потгоме надлежност за утврђивање висине накнаде за ветеринарске услуге припада самосталној установи а не народном одбору. У другом случају, НОО Шавник донио je одлуку, о висини накнаде за прековремени рад и висину хонорара од часа у основним школама (Одлука бр. 01—611/14 од 21 марта 1962.). Предгьа одлука je донешена са позивом на чл. 49 и 86 Зак. о НОО и тачке В Одлуке о одређивању висине накнаде за прековремени рад и висине хонорара у школама и другим установама за васпитанье и образование („Сл. лист НРЦГ“, бр. 29/61). Међутим, тачком V цит. одлуке прописано je да висина накнаде и хонорара од часа одређује највиши орган управльагьа школом, односно васпитном установом, у сагласности са основачем или органом кога одреди оснивач а не народни одбор, коме у конкретном случају као оснивачу припада само право давања сагласности уколико то своје право није пренио на другог. Ако, се установи да треба донијети допунски пропис, онда треба имати у виду да се дощгнским прописом може регулисати неки однос само у границама и у оквиру овлашћења датих у закону или пропису вишег државног органа на основу кога се допунски пропис доноси. У пракси има случајева да народни одбори прекораче ово овлашћење те својим прописом, регулишу и друга питана. Тако je НОО Бар донио одлуку (Одлука бр. 01—3303 од 31. 111. 1962), којом je одредио места на подручју општине у којима су услови живота и рада изузетно тешки и та места разврстао у одређене категорије, мада je та материја била већ регулисана одлуком ИВ НС НРЦГ о установљењу' посебног дохотка за наставно и васпитно особље у школама и другим установама за васпитање и образована („Сл. лист НРЦГ“, бр. 31/59). Наведеним прописима ИВ НО није овлашћен да донесе одлуку којом би ову материју поново и друкчије регулисао већ му je дато само право и дужност да донесе пој единична решена о додатку наставном и васпитном особљу чија би се, висина кретала у распонима предвиђеним овом одлуком. У конкретном случају НО je супротно поступио и одредио посебне додатке веће него су предвиђене Одлуком ИВ као и поново одредио категоризацију у којој je сврстао још нека мјеста која нијесу утврђена од ИВ. Исто тако при доношену прописа о прекршајима НО често прекорачују границе овлашћења која су им дата прописима Основног закона о прекршајима. А има и таквих случајева да се НО не придржавају ни основних начела наведеног закона. Тако, један од основних принципа овог закона јесте да се ниједно лице не може казнити за прекршај ако овај, пре него je учињен, није био законом или другим прописом предвиђен и ако за њега није била прописана казна (чл. 2). Насупрот овом принципу НОО Плав Донео je одлуку о равном реду и миру на подручју општине (Одлука бр. 01—2668 од 28. IV 1962) и у чл. 29, ст. 1, навео: „Сматра се прекршајем и казниће се са новчаном казном од 10.000 динара ко почини повоеде прописа ове одлуке.“ Нигђе у одлуци није прецизније одређено ко ja се све радња инкриминише као прекршај. Из формулације чл. 29. Одлуке проистиче да се за једну исту радњу која представља прекршај може учинилац прекршаја казнити на лицу места 500 динара или у административном поступку до 10.000 динара, а што практично зависи од овлашћеног лица да ли ће поднети пријаву за покретагье административно-казценог поступка или ће пак одлучити да од извршиоца прекршаја наплати у мандантом поступку казну од 500 динара, што очигледно доводи до неједнакости грађана пред законом. Према