Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

177

лину од 13 новембра 1908). Њој су у томе претходиле и следовало Панамеричке конвенције донете у Мексику 1902 (чл. 7.) и у Буенос-Аиресу 1910 (чл. 9), а затим национални закони појединих.земаља. Наша земља je приступила Бернској конвенцији 17 јуна 1930. To je дошло као последица доношења нашег првог Закона о заштити ауторског права од 26 децембра 1929. За последних 30 година ми смо имали три закона о ауторском праву; Закон од 26 децембра 1929, Закон од 25 маја 1946 и Закон од 10 јула 1957 (ступио на снагу 28 новембра 1957) који je и сада у важности. И Бернска конвенција (чл. 2, ст. 2), коју je наша држава потписала и ратификовала, и сва три наведена закона изричито предвиђају заштиту права преводилаца, третирајући њихов рад на превођењу као ауторски допринос и признајући им на тај начин својство уметника-стваралаца. То je углавном случај у земљама Бернске уније, али има земаља и изван ње које штите права преводилаца, међу којима треба нарочито споменути СССР. Совјетско законодавство (1) признало je преводиоцу независно ауторско право, о чему сведочи и нов нацрт грађанског законодавства СССР (2). Упркос овим прописима који предвиђају пуну заштиту права преводилаца, у пракси смо још далеко од тога да се они у потпуности поштују и примењују. То долази отуда што се код нас, било из необавештености или из несхватања, потцењује и игнорише преводилачки рад. Такав став се чак примећује и код неких интелектуалаца. Зато je потребно и овде указати на чињеницу да je преводИлац стваралац a његово дело посебна умна творевина. Полазећи од прописа позитивног ауторског права (чл. 5. и 9. нашег закона), морамо разбити скроз неправилно схватање које још постоји у необавештених људи да je преводилачки рад једноставно репродуковање оригиналног дела. Чињеница je, напротив, да je преводилачки посао резултат стваралачког ангажовања и напора. Овде, разуме се, мислимо у првом реду на уметничке преводе и на| преводиоце који имају развијен уметничко-естетски смисао. ЕЬихов рад састоји се не у обичном транспоновању речи већ у верном преношењу дела с једног језика на други, што преводилац чини с пуно тананог настојања да продре у пишчеву мисао, да осети звук и ритам изворног текста и да то саопшти кроз све лепоте, преливе и нијансе свог сопственог израза, на себи својствен, оригиналан и уметнички начин. Отуда се на преведеном делу заснива двоструко ауторско право: право аутора изворног дела и право аутора превода. Оба ова права су подједнако пуноважна, али постоје независно једно од другог оба су ауторска. Ретко ко je са толико позваности и ауторитета могао да да оцену преводилачком раду као наша велика кньежевница Исидора Секулић. Она je рекла: „Уметничко превођење, нарочито превођење тексгова великих писаца, бива понекад тежи креативни рад језиком него писање оригиналног текста. Успешно, уметнички успешно

(1) Уредба Министарског савета од 15 јула 1947. Види др. Сергије Левицки: La protection des droits d’auteur dans la législation soviétique, „Interauteurs“, 1961, No. 144, pp. 179, 183. (2) „Основи грађанског законодавства и грађанског судског поступка СССР и савезних република“ пројекти, издање Института за упоредно право, Београд, 1960, у делу ГУ Ауторско право, чл. 84.