Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

178

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

довршен преводилачки рад у ствари je своје врете оргинал... Укратко: добар превод je уметничко прествараке“ (3). Преводилац je дакле аутор. На првом месту, мислимо да je крајње време да се најзад заштите од повреде морална права преводилаца, и да сазнаке, свест и уверење о потреби ове заштите продру на право место. Ми смо већ дуги низ година сведоци неправилних поступака у том смислу од стране корисника преводилачких дела, који се манифестују у очигледним и грубим повредама законитнх права преводилаца. У таквим цоступцима ишло се толико далеко да су они представљали очевидне неправде и увреде за преводиоце. Најдаље се отишло и још увек се иде у повреди права на признаке ауторства, тј, у праву преводилаца да им се ставља име на објављеним преводима. Полазећи од погрешног схватања ствараалачке улоге преводилаца, нека издавачка предузећа, нарочито у првим годинама свога рада после ослобођека, или уопште нису ставльала йме преводилаца на њихове објављене преводе, или су самовольно скраћивали њихова имена, или су их најзад стављала негде у дну неке спореднеј стране у ккизи, штампајући их обавезно сићушним словима, очигледно због тога да би што маке била видл>ива. Заиста je несхватљиво ово неосновано зазираке од преводилаца и неправично потцекиваке киховог у истини деликатног рада, избегавакем да се на видно место ставе кихова имена, иако им то с пуним правом и са заслугой припада. Јер да се једно страно ккижевно дело од велике вредности може појавити и код нас заслуга je свакако преводиоца. Заслуга je несумкива и издавача, али да ли би издавач могао издати дело да га преводилац није превео? Зар то треба доказивати? Још неповољнији положај преводилаца огледа се у дневној штампи. Тамо се врло ретко или уопште не наводи име преводиоца објављеног превода. О друге стране, у дневним листовима свакодневно читамо: „Цртеж тога и тога“, „снимио тај и тај“, али се, осим ретког изузетка, редовно не ставка „превео тај и тај“. Ова дискриминација на штету преводилаца у најмаку руку неправично звучи. Као пос.ебна и сложена правна дисциплина, ауторско право садржи имовинскоправна и личноправна овлашћека односно ауторска имовинска и морална права. Ауторско имовинско право сачикава право аутора на искоришћавање дела, које се врши објављивакем, прерађивањем, репродуковакем, приказивакем, извођењем и превођењем дела. Искоришћаваке дела од стране другог лица може се вршити само по дозволи аутора. За свако искоришћаваке дела од стране другог лица аутору припада накнада ако законом или уговором није друкчије одређено (чл. 24 и 25 нашег Зак. о ауторском праву). Према нашем закону, у ауторска морална права спада: право аутора да буде признат и назначен као творац свога дела; право да се успротиви сваком деформисаку, сакаћењу или другим изменама дела, као и право да се супродстави свакој недостојној употреби дела која би вређала кегову част или углед (чл. 26). Против повреде ових права закон je прописао и грађанскоправне и кривичноправне санкције (чл. 55—62).

(3) Исидора Секулић: Говор и језик, културна смотра народа, Веоград, 1956, ч. 43, 96 и 97.