Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

179

Да би се ово питанье још јаеније сагледало, потребно je да га укратко осветлимо са гледишта теорије ауторског права. Лично (морално) право аутора састоји се из више елемената. То су право аутора да сам одлучи да ли ће й када ће објавити своје дело; право да будё признат и назначен као творац дела или право ауторства или духовног очинства на створеном делу. Другим речима, то je право да створено односно објављено дело носи име свога аутора- затим право на респектовање или интёгритет ауторског дела; и најзад право аутора на одустанак или покајање. Ово право овлашћује аутора да може, у оправдании случајевиМа, уз накнаду трошкова своме цесионару, йзменити или повући своје Дело из јавног промета ако налази да оно више не одговара његовом идеалу односно његовим естетским, научним или политичким уверењима, или његовој доцнијој стваралачкој еволуцији (4). Иако се у пракси дешава да су скоро сви елементи моралног права предмет грубих повреда које се штетно одражавају на виталне интересе аутора, ми ћемо се овде посебно задржати на питан, у ко je на j више и у првом реду погађа преводиоце, с обзиром, на њихова досадашња искуства. То je право преводилаца да буду признати и назначени као творци својих яревода, тј. да њихови објављени преводи обавезно носе ньихово име. О томе наш закон посебно говори у чл. 27 који обавезује издавача, приређивача, извођача, приказивача, сниматеља и сваког другог који јавно искоришћава дело аутора „да при сваком искоришћавању назначи име аутора“, што значи аутора оригинала и аутора превода. Разуме се да je и преводилац дужан да на свом преводу назначи име аутора изворног дела. Право je дакле сваког аутора да ньегова интелектуална творевина носи његово име, а дужност je сваког корисника да то право безусловно респекту}е. Отуда je збшьа несхватљиво зашто се код нас то нерадо чини и зашто ово тако тешко пада корисницима ауторских дела. За преводиоце je то од посебног знача ja, с обзиром да једно исто дело могу превести више преводилаца, па je утолико пре нужно да превод свакога од њих носи име свога творца. Када се све то зна, не видимо зашто би се преводиоци замерзли издавачким и новинским предузећима односно редакцијама ако би од шик захтевали да поштују њихова законита права. Који су разлози да редакције беже од тога? Као један од разлога за то нека новинско-издавачко предузеће наводе да она то не могу чинити због једног већег броја преводилаца који раде за њих а с ььима су у радном односу. Ако би стављали имена преводилаца спољних сарадника, морали би исто да примене и на преводиоце из радног односа а то, како они мисле, не могу. Уколико jq такво објашњење аутентично, оно je нравно неосновано. По чл. 16 нашег Зак. о ауторском праву, ауторским делима створеним у радном односу расположе послодавац уколико су створена у оквиру његове пословне делатности и у редовној дужностй аутора из радног односа. Послодавац je овлашћен да тако створено дело искоришћава за период од 10 година без одобрења аутора и без

(4) Види Henri Desbois: Le droit d’auteur, Paris, 1950, No. 530-603; Michaélides Nouaros: Le droit moral de l’auteur, Paris, 1935, No. 105—167; Gérard Gavin: Le droit moral de l’auteur, Paris, 1960, No. 18 —98; Claude Jeannot: La notion d’intérêt personnel et l’écrivain Essai de définition, Lausanne, 1960,pp, 82 seq.