Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

185

челу, због чега je противречност између политичке и управне бирократије мања _ (у овом поређењу). Стручњаци имају утолико мање могућности за неку снажнију опозицију према политичкој бирократији јер им je ван домашаја извор моћи којим располаже политичка бирократија која je окружена и ореолом изборног успеха, док стручњаке јавно мнење цени али их не симпатише. Бирократија није једина друштвена групација која фрагментарно експроприше друштвене функције владајуће класе, мада je њен удео у томе лавовски. Истина, за сада се радничка класа и њој б лиски слојеви нису макли даље од сарадње са власником предузећа (приватником или државом) у управљању предузећем и осталим институцијама, или што je још мање, од саветодавне улоге. Али je битно да се производност рада није могла даље повећавати без ових првих корака радника у области управљања привредом, тако да je и бирократија морала интервенисати код оних капиталиста који су се томе опирали (16). И поред свих препрека, особито опасности од „успављиваша“ класне свести пролетера, на крају мора прокрчити себя пут законитост да нема успона производности рада без успона улоге радника као управљача баш у вези са његовом произвођачком функцијом. То je истовремено пресуда и бирократији и монополистима. За сада се од својих функција одричу монополисти а у перспективи ће се и бирократија морати одрицати својих функција у корист пролетариата, да не би дошло до стагнације која би за њих значила крај пре времена. Та законитост се, природно, уобличава, не само кроз установе радничког саодлучивања, него и кроз делатност партија, синдиката, итд. Тотална бирократизација у једној или више земаља, теоретски узев, није немогућа. Катастрофална криза би могла да још више активира пролетеријат и остале продемократске слојеве, али да им и привремено одузме оријентацију, а монополисте би највероватније обезоружала. Бирократија би нормализовала стање, али би, пре или после, систем њене пуне власти постао извор нове кризе из које би, кад не би било буржоаских држава (суседа), могла да изађе као ј едини добитник само класа пролетера и Бени савезниди. Све ово уз претпоставку да делују класична оруђа за производњу и њихови одговарајуће стручни партнери у процесу рада. Нова оруђа за производньу на бази нуклеарне) енергије, електронике и аутомације доносе са собом индустријску револуцију према којој je њена претходница из XVIII века права минијатура. Не зна се још какве све изгледе она у себи крије (17). Да ли ће њен пратилац бити кризе које ће далеко оставити за собом Велики крах из година 1929—1933? Велика криза je поучила буржоаску државу, па и монополисте, да будно пазе на последице успона производних снага. Иако су нове производне снаге тек у повоју, бирократија, а и монополисти, бригом о скраћивању радног времена, уз одржање запо-

(16) В. Зборник о радничком самоуправљању, Београд, 1957, чланди о радничком учешћу у управљању привредом у иностранству ; Coopération in Industry, Geneva, 1951. (17) В. Ж. Фридман: Размрвљени рад, Београд, 1959; Исти: Куда иде људски рад, Београд, 1960; Д. Савићевић: Неки друштвени аспекти нове Индустријске револуције, „Наша стварност“ бр. 9/60; Д. Чалић; Економска оправданост аутоматизације, ~Наше теме“, бр. 12/61; Исти: Друштвени аспекти аутоматизације, „Наше теме“, бр. 1/62.