Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

188

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Хонитон са три хиљаде становника био је.једнако представљен kao Ливерпул са четири стотине хиљада). Први систематски покушај подјеле представничких мјеста по становништву био je Redistribution Act из 1885. Али и овај закон je задржао неједнако представништво у односу седам према један. Законским прописима из 1944 и 1947 настојало се да се бирачка тијела приближе колико je год практично могуће изборним квотама, али je ово правило увијек било и остало подређено специјалним географским условима и очувању локалних граница. Постојећа неједнакост у Енглеској je обично два према један, а у неким случајевима чак и три према један (2). Била су два покушаја 1954 да се ово стање нападне као противзаконито пред судом али су судије одбиле да интервенишу (3). У највећем броју америчких колонија делегати су бирани према локалним јединицама без обзира на број. То je довело до врло неједнаких изборних јединица (однос у Сјеверној Каролини je био осам према један (4). Овакво стање je забиљежио Џеферсон (Jeflerson) у својим Биљешкама о Вирџинији, указујући да су неки срезови који су имали седамнаест пута мање становништва бирали исти број представника (5). Спорови око изборних подјела су били главки разлог за сазивагье уставне конвенције 1829, на којој je дошло до таквог заоштраватьа да je пријетило распадом државе. Коначно je постигнут компромис по коме су 320.000 становника западног дијела државе добили 13 сенатора, док je 19 сенаторских мјеста припало 363.000 становника источног дијела државе. Због овога je становништво западног дијела пријетило да се одцјепи и прикл>учи сусједној држави Мериленд, која je такође имала систем бројне неједнакости (један глас, у срезу Calvert био je 1820 пет пута вреднији него у срезу Frederick). Принцип географског представништва je, тврде присталице постоjeher стања, био правило у току цијеле историје САД. Држава Ajowa je фаворизовала мале срезове правилом да се у један изборни срез не може удружити више од четири среза, без обзира на бројно стагье тако добијено. У државама Н>у Јорк и Канзас усвојен je комбиновани систем броја станокништва и представништва срезова, обезбјеђујући сваком срезу, без обзира на број, најмање једно мјесто у представничком дому. У држави Мејн усвојен je систем по коме варошица од 1.500 становника добија једног представника, a највећи град или срез могао je добити максимум од седам представника. У држави Мисури и најмањи срез je имао једног представника, три пута већи 2 представника, шест пута већи три представника, и по једног представника за сваки три пута већи однос изнад шест. Таква ситуација je постојала у држави Конектикат и Вермонт (представништво по градовима), Род Ајланд (један сенатор за сваки град или варош), ПЬу Џерси (један за сваки срез), итд. По њиховом мишљењу правац кретања у XX вијеку не иде ка становништву као јединој основи представништва. Данае, само устави у дванаест

(2) W. J. M. Mackenzie: Free Elections, 1958. (3) Hammersmith Borough Council v. Boundary Commission for England; Harper V. Secretary (The Times, 15. XII. 1954, p. 4). (4) Griffith; The Rise and Development of the Gerrymander, 1907; Luce: Legislative Principles, 1930. (5) Jefferson: Notes on the State of Virginia, Peden, en. 1955; i Writlngs of Thomas Jefferson, 11, 1903.