Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

189

држава прописују повремену законодавну прерасподзелу мјеста у оба дома законодавног тијела, и у још дванаест држава само за једандом. Више. од двадесет држава сада гарантује сваком срезу макар једно мјесто у законодавним домовима без обзира на број становништва, а у девет других држава срезови и градови уживају једнако представништво у једном законодавном дому. Укратко: браниоци постојећег стања тврде да je питање подјеле изборних срезова и представничких мјеста питање међупартиске борбе, политично питање, па тиме и ван надлежности судова. У периоду између 1910 и 1960 релатива вриједност права гласа у САД! (ако се са 100 обшьежи просјечна вриједност гласа) порасла je од 113 на 171 у најслабије населении срезовима, док je релативна вриједност гласа у срезовима са више од 500.000 становника пала са 81 на 76. Нарочито велики пад вриједности гласа забиљежен je у предграђима великих градова Њу Јорка, Лос Анђелоса, Филаделфије, Детройта, Сан Франциска, Бостона, Ст. Луиса, Кливеланда, Балтимора, итд.У Калифорнији један државни сенатор представља 6,038.771 становника нзборног среза Лос Анђелес, док други изборни срез, који се саетоји од три сјеверне сточарске среза Калифорније, броји свега 14.294. У Конектикату град Колбрук са становништвом од 791 има два члана у Представничком дому законодавног тијела ове државе, као и град Хартфорд са 162.178. Град Стратон, који броји свега 38 становника, има једног посланика у Представничком дому државе Вермонт, као и град Бурлингтон са 35.531, што свакако представља екстремни примјер запањујућег односа 1 : 935. У држави ЕЬу Јорк посланик среза ЕПилер (Schuyler) представља 15.044 бирача, док посланик из Суфолка представља 268.530. Тамо гдје je најповољнији однос (само шест држава Уније), најнасељенији изборни срезови имају два пута више бирача од најненасељенијих. Међутим, права слика проблема се види кроз анализу питаььа који проценат становништва једне државе може изабрати већину у законодавном тијелу. Најдрастичнији примјер свакако представља држава Флорида, гдје 12 процената становништва државе може изабрати већину сенатора државе, а 15 процената становништва већину Представничког дома. У Алабами једна четвртина гласача може контролисати оба дома законодавног тијела. У Новом Мексику свега 14 процената може контролисати сенат и 27 процената Представничког дома. Контролу над сенатом државе може освојити 8 процената бирача у Невади, 11 процената у Калифорнији, 16 у Монтани, 18 у Род Ајланду, 19 у Њу Џерсију. Контролу над доњим домом може остварити 11,6 процената грађана државе Вермонт, 12 процената у Конектикату, итд. Важна напомена: овдје не улазимо у питање представништва Црнаца, нарочито у државама гдје се још примењује пуна расна дискриминација. Све горње анализе се тичу постојећих бирачких тијела. Стање у 1955 je показивало да je једнако представништво становништва у законодавним тијелима у три четвртине држава Уније било слабије него статье које je постајало прије двадесет година. Основа неједнаког представништва у САД потиче као последица чињенице да број становништва