Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

191

изгласани уставни амандман усвоји у двије трећине законодавних тијела држава, У таквим условима једини трећи правый излаз се налазио у акцији федералног судства, кроз начелну одлуку Врховног суда ко ja би представляла по америчком правном систему „највиши закон земля“. Међутим, и ту су се борбе око тога питана дуго водиле без успјеха. Још 1946 у случају Colegrove v. Green, Bpx. суд САД je са четири према три гласа (тада je имао свега седам судија) одбио да разматра питање уставное™ изборних срезова у држави Илиној (6). Судија Франкфуртер je том приликом написао у мшпљењу суда да je спорно питање неподобно за судско разматране, јер у суштини представля тзв. „политичко питаьье“ које je ван надлежности судства. У дванаестак каснијих сличних случајева Суд je редовно одбијао да разматра спорове ове врете иозивајући се увијек на горњи преседан, Тако се сматрало да мигшьене које je формулисао судија Франкфуртер представља закон за случајеве ове врете у америчкој јуриспруденцији. Дискусије око Colegrove преседана решавале су у ствари једно централно питане; да ли je судство у САД надлежнр да решавај када je у питану случај који спада у категорију „политичких питања“. Франкфуртер наводи примјере који се тичу рата и спољних: односа гдје. je нужно да земља иступа једним гласом. Иако одлучивање Суда р датуму завршетка непријатељства, у вези приватних трансакција, не би утицало наЈ само вођење рата, Суд се никада није упуштар (7). Али, на другој страни, судија Бренан истине да je погрешно закључити „да сваки случај или спор који се тиче спољних односа je изван судске надлежности“. Суд се по правилу не бави питанем да ли je један уговор престао да важи jep je став владе по том питању одлучујући. Али, ако такав став владе не постоји, суд може тумачити уговор у питану и тако доћи до траженог одговора (8). Иако суд неће тумачити уговор у супротности са касније донешеним федералним законом, он ће то учинити ако je у питању сукоб са законом једне од федералних држава (9). Исто тако, питане признана стране владе и суверенитета над спорном територијом, спада у надлежност извршне власти; али када je то питање ријешено суд може независно одлучивати да ли се пропис у питању примјењује у датом случају (10). Признане зараћене стране je такође одговорност извршне власти, али ако нена прокламација не садржи јасан одговор, суд je може тумачити да би, на примјер, утврдио да ли je закон о америчкој неутралности ступио на снагу (11). Чак ни по питану одређивана датума трајања непријатељстава у сваком случају није искл>учена надлежност судства, нарочито уколико се тиче последида тог- изванредног стана (12). Укратко,

(6) Интересаитно je гтримијетити да je четврти судија, који je дао одлучујући четврти глас у односу 4 : 3, сматрао да питање спада у надлежност суда, али се из других разлога сагласио са негативним мишљењем и тако створио већину.

(7) Вида: The Protector, 12 Wall. 700; Williams v. Bruffy, 9e U. S. 176, 192—193. (8) Упореди: ca нама познажм случајем Clark v. Allen, 331 U. S. 503.

(9) Овдје се истине наш случај решаван пред Врх. суд САД, Kolovrat v. Oregon i Whitney v. (Robertson (366 U. S. 187 u 124. U. S. 190).

(10) United States v. Klintock, 18 U. S. (5 Wheat.) 144, 149, u Fester & Elam v. Neüson, £7 U. S. (2 Pet.) 253, 307.

(11) United States V. Klmtock, 18 U. S. (5 Wheat.) 144, 149, u Poster & Ëlam v. Neümlsslon, 285, U. S. 158, 162.

(12) Stewart v. Kahn, 11 Wall. 453, 507; Hamilton V. Kentucky Distileries & Co.. 251 U. S. 146, 161. •