Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

198

даљу будућност. Може се, пре свега, као што je овде случај,- нападати установа у целини, као противна Уставу који гарантује неприкосновено право приватне својине. Може ce, даље, прихватајући поделу на зоне као сагласну са Уставом, нападати одређена наредба о градским зонама, као непогодна за услове града или земљишта на које се односи и, најзад, прихватајући и поделу на зоне у целини и одређену наредбу о зонама може се нападати конкретна одлука, решете донето у погледу једне парцеле земљишта као несагласно са самом наредбом. Разумљиво je да je далеко најзначајнији први аспект питања, прихватавье или одбијање установе у целини, будући да je од става који he у том погледу заузети суд завйсила и даља судбина планирања употребе земљишта. Суд, наравно, није могао затворити очи хтред новонасталим условима и прогласити да je подела на зоне противна слову Устава, jep се предузимакье извесних позитивних мера у погледу регулисања употребе земљишта наметало само по себи, као што, с друге стране, ни je могао ни прогласити да подела на зоне ни у ком погледу не задире у приватну својину над земљом, jep je било очигледно да je угрожава на веома озбиљан начин. Суд, најзад, није могао прогласити ни општу могућност за сваки облик планирања употребе земљишта, jep би таква одлука била неспојива са основама на којима je почивао цео друштвени поредак САД. Решење које je суд донео, a које je праћено исцрпним излагањем о променьеним условима живота у градовима, представља у ствари средни, компромисан пут: установа подела на зоне ни je сама по себи противна Уставу, па се на том општем плану и не може нападати. То, међутим, не значи да je свака подела на зоне сагласна са Уставом —те отуда оста je увек отворена могућност да се напада било одређена наредба о градским зонама било решење донето да основу те. На тај начин je установа подела на зоне добила своју правку верификацију а цео проблем са терена права, на коме се појавио, пренесен на друго поље. Наиме, будући да je подела на зоне легализована, j едина могућност за гьено даље нападанье je у ствари ван права, везана je за њену садржину, тако да се даље оно може нападати као неадекватно, нерационално или нецелисходно, а очигледно je да се критеријуми на основу којих би се могао доносити суд о сваком од ових момената пре свега урбанистички, привредни или економско-политички, тако да улазе у оквир архитектуре, грађевинарства, урбанизма или економске политике, али не и права. Зато су ова друга два нивоа на којима се подела на зоне може нападати за нас нешто мање интересантна. Оно што се као. занимљиво може још поменути je да су у правном систему САД грађани у могућности да непосредно пред судом покрећу питанье рационалности наредбе о зонама или одлуке донете на основу те, и да je суд овлашћен да о тим питањима одлучује, док би у нашем правном систему за такав облик питања нормално биле надлежне специјализоване установе или управни органи у чију надлежност спада решавање урбанистичцих питања, са могућношћу да се после исцрпљења путева за његово разматрање пред овим органима води управни спор пред судом. В. Приватна иницијатива и планирање употребе зедиъишта. Ограничавање слободе уговарањ а. Измешени услови живота о којима je напред било речи морали су се на одговарајући начин одразити и на слободу приват-