Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗЙ

199

ног располагања земљом, јер je очигледно да су у многим случајевима интереси заједнице морали бити у супротности са интересима власника појединих парцела. Одатле je проистекло неколико крупних правних проблема. Прво, постојао je велики број уговора чија je рационална-употреба била онемогућена постојањем различитих клаузула које су ставлзене приликом преноса власништва a предвиђале или забрањивале извесне употребе пренетог земљишта. Не проглашавајући општу могућност гашења уговорних обавеза под ' промењеним ословима, амерички судови су највећим делом прихватили становиште по коме ове обавезе и даље важе али су због измењених услова постале неутуживе. Друго, посебан аспект овог питања представљало je постојање великог броја уговора у којима je пренос својине био условљен забраном дагьег преноса лица која нису беле боје, чиме je y ствари спровођена пракса расне дискриминације (6). Не мешајући се ни овог пута у вољу својих грађана да уговарају шта хоће (у нашем праву би сам уговор као противуставан био неважећи), сматрајући, дакле, да су такви уговори пуноважни (valid), суд je одбио да санкционише њихово непоштовање јер би то било противно 14 амандману Устава САД који предвиђа да ни једна држава, а то значи и ни један државни орган, па ни суд, не сме повредити право грађана на једнаку правку заштиту, у овом случају право обојених лица да под једнаким условима стичу својину. Овај je случај био веома важан и за америчко уставно право. Као треће, и најважније питање које се у погледу односа приватног располагања земл>ом и планирања његове употребе може поставити јесте питање односа одредаба наредбе о зонама и одредбама приватних уговора које су противне једне другима, као и питање дејства наредаба о зонама на нове власнике. Будући да се наредба односи на земљиште без обзира на то ко му je власник и будући да je она акт јавне власти и као таква у односу на приватне уговоре веће правке снаге, логично je да су све одредбе будущих уговора ко je нису у сагласности са наредбом од самог почетна неутуживе. Сложеније je, међутим, питање дејства наредбе у односу на парцеле које у време уговарагьа о преносу својине нису њоме биле обухваћене, или су биле, али касније донета наредба измени намену реона коме она припада, онемогућавајући тиме новог власника да земљиште користи у сврхе ради којих га je купио. Разумл>иво je да наредба остаје на снази, јер органи које je доносе имају на то стално овлашћење, али je спорно какве су последице ових измена на уговоре у којима je новом власнику била гарантована употреба за коју je парцела старом наредбом предвиђена. Решена за овакве и сличне проблеме свакако се могу наћи у општим начелима грађанског права оно што овај по облику шравни проблем показухе то je сукоб старог и новог, капиталистичког начина производње и појединаца као носиоца привредног живота и социјалистичког, који у форми оваквих и сличних облика друштвене интервенције у крилу капиталистичких производних односа управо доживљава своје рађање. Г. Обил и садржина планирања употребе земљишта (comprehensive planning). Једном озакоњена, установа планирања употребе земљишта ce да(6) Shelley v. Kraemer (1348), P. Â. Freund, A. E. Sutherland, M. W. Howe, E. J. Browon: Constitutional Law, Cases and other Problems, Boston —Toronto, 1954, Llttle, Brown and Company, pp. 906—912.