Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

200

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ље развијала и ширила, добијајући све разноврсније облике и обухватајући све већи број држава, тако да данас прописи који овлашћују одговарајуће локалне органе на овакав облик регулисања услова савременог живота постоје ÿ свим америчким државама сем три (1959). Овакво ширење створило je велико богатство прописа, као и огромну судску праксу засновану на гьима, али je са своје стране на извесном стушьу развоја планирагва поставило и проблем уједначавања како облика и обима, тако и садржине планирања. Ово питање било je утолико актуелније што су, како смо имали прилике да поменемо, судови били овлашћени да оцењују и садржину и целисходност појединих облика планирања и да их' у складу са тим проглашавају законитим или незаконитим. С обзиром да je ова установа и настала кроз праксу а не на основу позитивних прописа, разумљиво je да су се одлуке судова разликовале од државе до државе али су се кроз таква одступања истовремено образовали и извесни виши или мање општеприхваћени критеријуми за оцену целисходности планирагьа. Као један од првих и истовремено основних критеријума на основу кога се ценила целисходност појединих облика планирагьа употребе земљишта појавио се захтев да сви акти планирагьа (наредбе о зонама као и гьихове измене и допуне) буду у складу са обухватним планом који предвиђа начин употребе целог градског подручја или гьеговог великог дела, захтев да планирагье буде comprehensive. Међутим, ни појам comprehensive planning није нигде прецизно одређен већ представља у току праксе формиран стандард чије теоријско дефинисање захтева издвајање елемената на основу којих je појам као целина конструисан. Тако се као елементи за оцену исправности планова истину следећи фактори. Прво, територијална обухватност планова, jep je извесно да се као исправни не би могли прихватити такви планови који се односе на оне делове града или неке шире територије који по својој природи (величини, положају, саставу, тла и сл.) не представљају оквире у којима се употреба земљишта може рационално планирати. Планирање на таквом нивоу било би од самог почетна делимично и погрешно ( spot zoning), јер постоји велика могућност да се планирањем у оквиру ширих региона којима овакви делови припадају њихова употреба измени. Друго, садржински момент, при чему би се као исправни могли примити само они планови који регулишу сва или сва основна питања која се у вези са искоришћавањем одређеног дела земљишта могу појавити. Као таква питагьа временом су издвојени врста, величина и висина (use, bulk and hight) објеката који ce предвиђају. Најзад, временски момент, по коме се као правилни могу примити само они планови који се односе на разумно дуг период времена у чијим оквирима се са великом вероватноћом може предвидети развој града као целине. Како ни један од ових елемената сам за себе није довољан за дефинисање појма comprehensive planning и оцену појединих планова, пракса je стала на становиште да се при оцени планова они имају узимати у обзир паралелно и кумулативно. У том смислу извесни прописи и дефинишу појам comprehensive planning (7).

(7) Public Acts, 1925, § 3, Rev. 1949, § 837.