Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

201

ПРИЛОЗИ

Дефинисање оквира и садржине планова као и одређивање критеријума за оцену њихове исправности не искључује могућност измене и допуна њихових одредаба, као ни одступање од њих у конкретним случавевима (variations). Одступање одобравају они исти органи који доносе наредбе о зонама, руководећи се при томе целисходношћу као и значајем који одступање има за власника земљишта који га je тражио и реон у коме ce оно налази. При томе на страни власника постоји само право да захтева одступанье, дискреционо je право органа који доносе планове да одступање дозволе или не. Такво становниште заузела je и судска пракса (8). Д, Облици неусклађене употребе земљигита (non-comforming use). Пошто се наредба о градским зонама доноси онда када се у одређеном реону појави потреба регулисања облика и начина употребе земљишта јасно je да се она увек односи на реон који je у целини или великим делом већ употребљен на одређен начин. Питање које ce y вези c тим поставља je следеће: уколико су извесни делови градског реона употребљени у сврхе које нису у складу са начином употребе који за њих предвиђа наредба (noncomforming use), y ком временском периоду ови облици неусклађене употребе морају бити ликвидирани. Извесно je да не би било целисходно предвидети ошпту примену наредбе о градским зонама непосредно по њеном доношењу и на тај начин у кратком временском периоду елиминисати све облике неусклађене употребе, пре свега зато што таква њена примена може бити нерационална са становишта интереса друштва у целини, који се наредбом управо и желе заштити, а с друге стране, стога што се тиме ради општих интереса наноси непосредна материјална штета приватним власницима земљишта, што у сваком случају није пожељан облик интервенције за заједницу у којој приватна својина представља основ друштвеноекономског уређења. Отуда je пракса стала на становниште да се наредба о градским зонама односи пре свега и по правилу само на будућност а не иј на постојеће објекте, односно нема ретроактивно дејство. Овакав став заузео je, на пример, суд у случају Jones v. Sity of Los Angelas из 1930. где je власницима четири санаторијума дозвољено даље вођење ових објеката иако je такве делатности из тог реона наредба изричито искључивала. Међутим, с друге стране, уколико би се оставила могућност за неограничено временско постојање објекта чија употреба није у складу са наредбом о градским зонама, сама наредба изгубила би сваку ефикасност и великим делом претворила се у просту декларацију. Стога je првобитан став о одрицању ретроактивности наредбе о градским зонама коригован утолико што се наредба сматра важећом и у односу на раније подигнуте објекте уколико предвиђа известан разумно дуг период времена у коме, се сви облици неусклађене употребе имају уклонити. Смисао оваквог одступаньа je у томе да се заједница, односно град, не лиши извесних објеката чије постојање за извесно време није ничим замењено, односно да се власницима земљишта које je употреблено на начин који није у складу са.наредбом о градским зонама остави могућност да ce у je дном временском периоду од Неколико година приходима које ће остваривати настављањем своје делат-

(8) Види Pendergost v. Board of Appeals of Bamstable (19541, Ch. Haar: op. dt., pp. 283—286. v , ' v