Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

203

ПРИЛОЗИ

итд.), суд je стао на становиште да се компанија не може сматрати одговорном за насталу штету пошто je своје право својине вршила исюьучиво у оквирима овлашћења која јој то право даје, без злоупо.требе или кринице за насталу штету, па се као таква не може прогласити кривом и оба- 1 везати на накнаду причињене штете. Ни овом приликом, као ни код рани je разматраних случајева, ни je нам био циљ да анализирамо правну страну целог питања, утолико пре што се за то не сматрамо позваним. Решења која стоје на располаганьу за решавање оваквих проблема у оквиру права дају се релативно лако издвојити, међутим, критеријуми на основу којих се може усвојити једно или друго решење, унутрашња садржина проблема који се само по форми појављују као правки проблем налазе се и овога пута изван права, а проблем има характер привредног, економско-политичког питања. Наиме, уколико имамо у виду искључиво садржински аспект целог питања, проблем се своди на постојање две друштвено корисне делатности од којих једна омета или онемогућава другу. Пошто и једна и друга имају квалитет друштвене корисности, садржински критеријум за доношење решења у њиховом сукобу може бити само степей друштвене корисности сваке од њих, при чему то решење мора да буде у корист оне делатности која се друштвено посматрано појављује као значајнија. Случајност je да се одлука америчког суда поклапа са решењем које би било донето у складу са овим критеријумом под другим реалним околностима правна логика америчког суда довела би до решења које би било у потпуној супротности са рдлуком на коју би би упућивала садржинска страна целог питагьа. (Например, да je у наведеном случају фармер онемогућавао рад компаније.) Међутим, ни решенье ко je би било донето у складу са теоријом објективне одговорности не би у сваком случају било адекватно. Такво решегье било би прихватљиво само до оне тачке на којој правни оквири адекватно изражавају економску садржину проблема али не и даље од тога. Наиме, ако у сукобу две делатности, једну од њих обавежемо на накнаду све причшьене штете, под одређеним околностима таква обавеза може je у потпуности онемогућити, ма од коликог значаја она била за привреду једне земље. Нашој правној пракси нису непознати овакви проблеми. Они настају у вези са йзградкьом хидроенергетског система, искоришћавањем рудник богатстава (12), делатношћу разних индустријских објеката који стварају велике количине отровних гасова (13) или отпадних

(12) Такав je, на пример, био случај рудника угља Јелашница где je услед вршења рударских радова дошло до слегања терена и рушекьа неколико воденицапоточара (Види ОВС, Рев. 993/60, од 5. XI. 1961 и ВС HP Србије Гж. 2226/59). Идентичен je случај рушења терена у катастарској општини Побрђе, насталог услед истраживачких радова Ибарских рудника, где je донета пресуда у корист тужиоца, односно рудник обавезан на накнаду штете (Види ВС HP Србије, Г. Ж. Реш 429/60 од 19. IX. 190(4.

(13) Према обиму причигьене штете и општој економској важности код нас у отзом погледу на прво место свакако долази случа.l Борског рудника. Према грубим проценама штетно дејство отровних гасова оаог рудника пртеже се на 5 насе.ъа обухватајући око 18.800 ха са око 2.400 домаћмнстава. Од тога je са 80 —100% оштећеко око 10.000 ха, са 00—70% око 3.500, са 40—50% око 2.400, са 20—39% око 1.500 и остатак са мање од 20%.