Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

205

јавне власти да спречава такве облике употребе земљишта или вршења других права које су штетне за опште интересе (police pcnver) (15). На пример, одузимање права власника да користи поток који пролази кроз н>егово земљиште за одвод отпадних вода ако поток утиче у језеро из кога град црпе воду за водовод. Како je одузимање земљишта без накнада у ствари непосредна негација приватне својине, на којој почива како правки тако и привредни и уопште друштвени поредак САД, настоји се да се одузимање земљишта врши пре свега са накнадом, чиме се проблем одузимања земљишта највећим делом трансформише у проблем утврђивања величине „праведне компензације“ (just compensation). Анализа услова под којима се одобрава одузимање земљишта даје нам нов пример зависности правних категорија од услова материјалне производње коју регулишу и правно уоквирују. Док се некад круг случајева који су сматрани „давним интересом“ ограничавао на потребе које настају у вези са безбедношћу земље, регулисањем река и бујица, наградном државних путева и сп., нови услови савременог живота водили су постепеном али сталном ширењу овога појма, да би се у најновије време, у складу са новим схватањем улоге државе уопште (држава благостааа —* welfare state) тај израз заменио једном далеко широм и еластичнијом категоријом јавна (друштвена) корист и опште благостање (public benefits and general welfare) кода даје далеко веће могућности за примену ове друштвене интервенције. Треба још поменути да je и овог пута суду дато право да одлучује да ли ce одузимање неког земљишта може сматрати јавним интересом или не. Штавише, устави неких држава изрично предвиђају да ce ни законом једна употреба не може унапред прогласити јавном већ да одлуку о томе увек доноси суд (16), док устави других држава даду судовима у том погледу одређене смернице, предвиђајући таксативно или exempli causa случадеве који се имају сматрати јавним интересом (17). Најзад, известан утицад у овом погледу свакако врши и правка наука, било дајући одређено тумачење прописа који овлашћују одговарајуће органе на примену ове мере, било чинећи одређене сугестиде у погледу граница ових појмова (18). Што се тиче другог питаньа, величине накнаде за одузето земљшпте, општа je тенденција да се власнику да довольна накнада за одузето земљиште, односно обезбеди „праведна“ компензација. Као полазна основа за утврђивање њене величине узима се пуна тржишта вредност (fair market value) земљишта или објекта који се одузима. Како je овај појам економски а не правки и има карактер стандарда, за утврђивање његове величине наводе се: 1) цена по којој би земљиште било продато у слободној, нормалној продаји; 2) цена истог или сличног објекта у истом комплексу земљишта са којим се може поредити онај који се процењује; 3) цена по

(15) Freund: The police power, public policy and constitutional rights, pp. 546—547, § 511, (Наведено по Ch. Haar. op. cit., p. 543). (1Я) „Кадгод ce буде одудимдла нечиј-а приватна својипа за употребу која ce сматра јавном, питаьье да ли je она стварно јавна биће увек правно питаше и сматраће се таквим без обзира на било какав законодавни проглас у том погледу“ (Arizona Constitution, art. 2, § 17). (17) Idaho Constitution, art. 1. § 14. (18) Ch. Haar: op. cit., pp. 544—545.